Ljudski odnosinajnovijeNaslovna vijestPorodicaŽivot

Nađa Lazarević: Htela sam da dobijemo ćerku slučajno

Htela sam da nam se sin zove Kolja, da ima duge trepavice krupne crne oči, da svira gitaru, da bude anarhista
naše male porodice. 

Piše: Nađa Lazarević Redakcija

Svakog jutra, najlepša stvar koja nas je zadesila osim što smo zadesili jedno drugo.
Htela sam da dobijemo ćerku slučajno, kao slučajno, a opako namerno.

Da se zove Aja, da se rodi u proleće, da ima dugu plavu kosu, da ide na balet.
Zamisli i da recituje i peva i da se kezi bez prednjih kečeva, koji su joj ispali tog jutra, baš pre matematike.

I  htela sam da ti ne budeš melanholija, glupost koja se trpa pod tepih.
Da pirim tvoje reči dok se ne ohlade,da ih lepo serviram, stavim skup escajg, a onda ih lepo sažvaćem, svarim
i pravim se da Kolja i Aja spavaju.

Mi ležimo u mraku i pričamo o Petrarki ili Almodovarovim filmovima, ili dok su naša deca još uvek
samo začeci naše mašte, da jedemo lubenicu i pijemo vino i pravimo testenine i da ne odemo ili da se ne vratimo ili da nikad ne počnemo, jer kako počinješ nešto,a ne znaš šta je?

Kako ne shvataš da će naša deca buduća ili nikadašnja patiti dok gušiš svaki odlazak u pozorište,bioskop
ili Prag peškirima od kašmira dok ih gužvaš  kao jučerašnju štampu i zašto kada ja hoću ti nećeš,  pa ja neću ti hoćeš i smenjuju se reči i svih trideset fonema iz kruga u krug iz mesta u mesto iz kruga u krug, dug na dug,
a zašto ne bismo Kolju i Aju odveli kod bake i deke?

Pročitaj još

Od iste osobe

Najnovije