Ljudski odnosinajnovijeNaslovna vijestPorodicaŽivot

Moj voljeni mi je zabranio da viđam dete

“Dan je 7.4.,sreda, 20 min posle ponoći.

Moja duša spava pored mene.

Piše: Jelena Mirković Redakcija

Upirem se, kao mala, palčica da bih dohvatila nešto dragoceno…

Iz petnih žila dajem svu snagu za to. Bar sve što je ostalo od nje..

Da on bude nasmejan, srećan, da mu ništa ne fali, svaki tren ispunjen.. Do bola, dajem sve, grimasu menjam u osmeh… Sve za njega..

On je divan dečak. Ne zato sto sam ga ja rodila, ali jeste. Zaslužio je bolje roditelje nego što je dobio. On je čista dobrota i radost, prema svima.

Teško je ovih dana. Pita me njegov trener-” kako si, šta ima novo?”. To pitanje “Kako si”, tako je uobičajeno i pristojno,a meni srce lupa… moj stari prijatelj tahikardija je već tu, a suze, naravno i one…

-Obično pitanje i običan odgovor, a ja sam prestravljena. Počinjem da drhtim. “Nema nista specijalno” kažem. – Dok sedim i gledam Lukinu utakmicu… Njegov već odrasli, fudbalski fazoni mi mame jedino iskren osmeh…

Uklizavanje i spasavanje da protivnici ne daju još jedan gol. A on je najmlađi… Moj petogodišnjak, tako me je šutirao i tog leta 2015. Znala sam da ce biti fudbaler..

-I da moj odgovor, “nista specijalno”. Osim da mi se život raspao u paramparčad. U glavi opet haos i neverica. Onaj koga sam do juče znala više ne znam. Nemam posao, stan, živim kod roditelja i osećam se kao da me je pregazio teretnjak. Imam amneziju, a sve od pre se vraća kao bljeskovi života neke druge nepoznate Jelene.

One iste što se zahvaljivala Bogu što je izašla na piće sa njim tog dana. Što me je zavoleo i želi mene… Moj voljeni me je noć pred Badnje veče prijavio policiji jer sam mu poslala poruku da ću doći da budem sa detetom makar spavala ispred zgrade.

Policajac me je pozvao, upozorio me i rekao “vi ste majka kakva ste da ste”. Vređao me je, pretio da ako dođem neće biti dobro, zastrašivao.(nije potrebno naglasiti da je voljeni na položaju sa kog to može).

Ja?Moj voljeni me je vređao, govorio da sam loša? Ne nije moguće… Moj voljeni mi je zabranio da viđam dete jer mi je bilo dosta svađa.

Ne to nije on, nemoguće. Policajac u stanici mi je rekao da sam “žena bez adrese.”

Moj voljeni je pasivizirao moju adresu našeg stana. Tada, na toj stolici sam mogla pasti, dole, pod zemlju, da nestanem. Moj voljeni. Ja ” žena bez adrese”.

I shvatam, to sam ja u stvari, moja suština.. Ili popularnije “Jelena, žena koje nema”…

Na to me je sveo i on i njegova mama jedne noći koju neću nikada zaboraviti. Ne znam ko sam, ni gde sam bila, ni šta sam gradila, sa kim?

Sada smo razvedeni. Stvari mi vraća bačene, zgurane po ćoškovima kofera. Neće da me pogleda.
Njegova porodica me nikada nije volela. Bilo je tu uvreda, i verbalnih i fizičkih od strane njih.

Njegove majke. I univerzalni odgovor, ali oni su takvi. A ja sam kakva to postala?

“Žena bez adrese”, bez stava i mišljenja.. Davila sam se u tom moru očajanja i pogrešnih očekivanja.

Odbrane i podrške od moje ljubavi, za koju sam sve činila, nije bilo. Samo napadi i uvrede. San je prestao i pretvorio se u košmar.
Ja bezvredna, svedena ni na šta. Sada na kraju kraja. Sa posttraumatskim stresnim sindromom.

Eto šta ima novo. Ništa specijalno.

Odem po Luku u vrtić i vidim nekog tatu ili porodicu kako čekaju dete i oči se same pune tim svetlucavim izdajicama. Okrećem se i neprimetno ih brišem rukavom. I opet vraćam osmeh. Neobično je i čudno da se osećam kao vojnik, da mi treba brdo hrabrosti i tvrdoglavosti i možda uspem. Sve za njegove trnjine, moje vesele oči, moj osmeh razdragani, samo to je moje oružje..

Moj mač i štit….
         I ne treba mi adresa….”

Pročitaj još

Od iste osobe

Najnovije