Miljana Šuković: Život je gomila govora mržnje koji se sipa sa svih strana, a sipa se pravo po nečijim traumama.

Imali smo predmet, tužioca, branioca, svedoke, fotodokumentaciju, sve činjenice pred sobom i baš k’o na filmu svi smo sumnjali da je suprug ubio suprugu i tokom noći je zakopao u dvorištu.

Tako je makar delovalo dok ste slušali izlaganje tužioca. Međutim, odbrana je za svaku njegovu tvrdnju imala logično objašnjenje. I na kraju smo došli do toga da imamo dva podjednako moguća scenarija, a koji svaki gledan za sebe bi mogao da bude sto posto tačan.

Onoliko lako koliko ste mogli da optuženog proglasite krivim na osnovu prve verzije, toliko lako biste ga i oslobodili nakon druge.

Na kraju niko nije mogao da podigne ruku i vikne „Kriv“!

Ova vežba je imala za cilj dve stvari, da nas nauči poštovanju pretpostavke nevinosti i da nam pokaže koliko je teško nekog osuditi, čak i fiktivno.

Nakon ove simulacije postalo mi je jasno koliko je geslo „Svako je nevin dok se ne dokaže krivim“, zapravo važno. Kao neko ko se bavi pravom, i ko veruje da svako zaslužuje fer i pošteno suđenje biram da ne sudim dok se ne presudi, i da i taj kome se sudi, ali i žrtva, zaslužuju poštovanje.

Naše društvo olako sudi i presuđuje. Dajemo sebi za pravo da zavirimo i trebimo po intimi drugih ljudi dok obrćemo šolju za kafu. „Kad će drugo? Šta čekate?“, to je još i najblaže što možemo da čujemo dok se čeka red za kasu u samoposluzi.

I tako je svaki javan događaj postao poslastica štampe, interneta, ručkova i frizerskih salona, čak i kad je u pitanju nešto toliko senzitivno kao što je krivično delo silovanja.

A sudi se kako osumnjičenom, tako i devojkama koje su ovo krivično delo prijavile. Pa im se stavlja na teret, što nisu pre prijavile, pa što se nisu branile itd.

I kao što ona gospođa u redu za kasu ne pomisli šta zapravo sve može da stoji iza tog što nema drugog i da je tim pitanjem u stvari ušla u nečiju spavaću sobu i pitala ih „A što se ne jebete?“, a oni možda ne mogu da imaju drugo ili se razvode ili možda jednostavno neće – a sad su dovedeni pred sud komšinice sa drugog sprata i treba da brane svoju odluku dok mere kivi, tako očigledno ni svim javnim ili manje javnim ličnostima, koje su dale sebi za pravo da sude, nije palo na pamet sa čim se neko ko je to preživeo suočava i da je nekad ljudski jednostavno ćutati.

Kod nekih su ovi događaji pobudili onaj najprimitivniji oblik sujete. „One su sexy, na njih se svi lože“ i, ako bi neko nekog napao da siluje, onda bi definitivno pokušao njih, a pošto zaboga (hvala Bogu) niko nije, onda mora da se nikad nije ni desilo.

Postoji nešto što se u teoriji zove tamna brojka kriminaliteta, to je razlika između svih stvarno izvršenih i zvanično evidentiranih krivičnih dela. Ovaj prva brojka je obično mnogo veća.

A šta mislite zašto?

Zato što mnogi odluče da nikad ne prijave krivično delo.

Siva brojka je onaj kriminalitet, koji se prijavi, ali nikad ne rasvetli. Mnoga dela ostanu ova brojka i zato što se žrtve, očevici itd. teško odluče da progovore, pa bude kasno za prikupljanje materijalnih dokaza.

A na razliku između, da li će neko otići u policiju i prijaviti nemili događaj ili zauvek nositi u sebi, sve utiče. Od rada državnih organa do ambijenta u društvu.

Zapitajmo se, u ovakvom ambijentu, kolika će nam biti crna brojka?

Jedan od događaja koji ja nosim u sebi i koji je umnogome uticao na mene je i moje prvo emotivno i seksualno iskustvo. Imala sam skoro 20 godina i zabavaljala se par meseci sa momkom mojih godina koji mi se dugo i lepo udvarao.

Divno se ponašao, bio jako pažljiv, učtiv, pun manira i komplimenata, do trenutka dok nismo prvi put spavali. A onda je usledila totalna transformacija. I to, ne posle par dana. Ne, ne. Posle par minuta od mog gubitka nevinosti. Očas je romantično vođenje ljubavi, preraslo u „ U brate, kolko dugo nisam jebo“.

Foto: Canva

Očas je gospodin šarmantni napustio krevet, a u njega se uselio još jedan kaučuk fudbaler. Ovaj drugi me je i ostavio posle par dana, sa pričom da ima kronovu bolest i da mora da se leči i to isto veče u belim pantalonama šetao sa novom devojkom. Lepa priča, a još lepša trauma.

Mislim da sam tog dana prestala da verujem i počela isključivo da vrednujem postupke, pomno pratim mimike i tražim nagoveštaje licemerja, osluškujem korake i analiziram poruke. Tamo gde je živela vere u ljubav preselio se alarm. I svako malo se pali i svira po mozgu.

Umesto slatkog prisećanja na prvu ljubav, dobila sam traumu. Iščezava pa se vrati kao bumerang i seče kao dželat. Ona nema lice i ima sva. Lice svakog momka pored kojeg osetim nešto. Ne vidim je, ali osetim tup bol.

Ostanem bez daha i smera kretanja. Besciljna i sama. Molim se da će osećaj što pre prestati i da je to samo uzaludna sumnja. Strah koji se poigrava mojim umom, a na kraju krajeva sve i da nije lažna uzbuna, sve se preživi. Kažem sebi, znaš ko si i ne može te više niko na taj način povrediti i oduzeti ti ženstvenost.

Nekada ovog osećaja i ne bude jako dugo, pomislim da je našao nekog novog domaćima ili da sam ga konačno pobedila, a onda je dovoljan pelcer sumnje, crna misao, nesrećni lajk ili zgodna bivša da sve ode u tri lepe fine materine. Sav rad na sebi, svo analiziranje svesti i klistiranje podsvesti budu za dž kad se vrati anksiozna kučka spremna na sve. To vam je klinč sa nevidljivim neprijateljem.

A sad zamislite, kako li je tek onima koji nešto mnogo teže prežive i nikad ne prijave, a tek onima koji prijave, a neko ih na to pita, a što tek sad?

Život nije simulacija.

Život nije film.

Život je neodmerena izjava i neumeren ton javne ličnosti.

Život je nažalost, ljubopitljiva komšinica sa radoznalošću bebe majmuna koja vreba sa terase ili čeka ispred kase.

Život je gomila govora mržnje koji se sipa sa svih strana, a sipa se pravo po nečijim traumama.

Razumevanje, igla i dug konac. To je ono što nam svima treba. Da jedni drugima prišijemo iskidana srca i pomognemo da se zakrpe cipele u kojima je nekad teško biti.