DogađajiLjudiMjestanajnovijeNaslovna vijestPojave

Roditelji tinejdžera pronađenih posle 4 dana: To je taj pubertet, Instagram

Cela Srbija podignuta je na noge od četvrtka kada su nestali petnaestogodišnji tinejdžeri Nenad i Teodora.

Redakcija

U poslednje vreme nestanci dece uglavnom vode do njihovih leševa, u vodi, kraj reke, u prizemlju napuštenih zgrada, u šupama, kako vise na užetu sa tavanice… tako da je potraga za njima opravdano izazivala strah.

Na sreću jutros je, posle četiri dana, najpre nađen dečak, iscrpljen u blizini Vukovog spomenika, a nekoliko sati kasnije i devojčica. Oni su se kako je Nenad ispričao vozali autobusima dok su imali pare.

Upoznali su se preko instagrama, a pošto on živi u selu u blizini Lazarevca, a ona u Kostolcu, Teodora je došla kod Nenada u kuću tako što je pobegla od svoje kuće. Prespavala je kod njega, njegovi roditelji su to dopustili, ne znajući ni ko je ni šta je, ni da je pobegla.

Trebalo je da se rastanu u četvrtak, kada ju je Nenad oko 14 časova ispratio na stanicu, ali oni su odlučili da zajedno odu. I od tada se za njima traga.

U celoj priči koju su mediji preneli sa naslovom: Srećan kraj ljubavne drame, prilično me je šokirala izjava Nenadovog tate koji je ceo ovaj događaj opisao rečima: Vozili su se autobusima od Zvezdare do Karaburme, dok su imali para. Nisu pravili nikakve ludosti, samo su se vozali. To je taj pubertet, Instagram.

Dobro, jasno mi je da je čovek u stanju šoka, ipak traži sina četiri dana, srećan je što je pronađen živ, ali ova rečenica, shvatiće kad se šok smiri, tako olako blagosilja sva posrnuća klinaca.

“Nisu pravili nikakve ludosti”. Pa, ako nestanak u trajanju od četiri dana sa celom Srbijom koja traga za decom nije ludost, onda ne znam šta je. Nisu se vozali biciklima po šoru.

To je, kaže tata, taj Instagram. Pa, tata, nije Instagram kriv. Tata, tata…ne opravdavajte olako ono što nije za opravdanje. Niko ne traži da ga batinate, shvatam da Vam je sad najvažnije da je živ i zdrav, ali nemojte ni sve pripisivati mrežama i pubertetu. I ja sam bila u pubertetu, pa mi nije na pamet padalo da odem do livade, a da se svojima ne javim.

Tačno se znalo, javiš se, pitaju te kad se vraćaš, kažeš vreme i ako se pojaviš pola sata kasnije… kazna. A zaljubljivali smo se. Ali se znalo da je NORMALNO I OBAVEZNO da roditeljima kažeš kud, koliko, sa kim.

Ne očekujem da se modeli vaspitanja kada nije bilo tehnologije i mreža prenesu na današnju decu, nemoguće je, ali smatram da trebaju da budu još stroži (uz obaveznu edukaciju roditelja o svemu što se dešava na mrežama).

Teodorina mama je, takođe vrlo šokantno za mene, izjavila: Nadamo se najboljem, optimistični smo, I pre je kad se naljuti bežala od kuće. Doduše brzo bi se vraćala. Jednom je tako pobegla kad joj nismo dali telefon.

Šta se ovo događa? Kakvo bežanje od kuće kao vid revolta? Pa, ljudi moji, šta će biti sa našom decom ako počnemo da im svaku glupost pravdamo mrežama, pubertetom? Gde je tu naša odgovornost? Gde je granica koju moramo da povučemo?

Zašto im se kupuje tablet sa tri godine?

Zašto im se ispunjava svaki jebena hir zbog čega postaju razmaženi, osioni, nezadovoljni?

Zašto se umiruju povlađivanjem?

Zašto im se dopušta da sa 15 godina i ranije imaju svoje profile na mrežama, uz opravdanje da su pod kontrolom?

Zašto roditelji dolaze u situaciju da im deca beže od kuće kao vid protesta ili zaljubljenosti?

Zašto da čitaju o njima na naslovoj strani novina?

Zašto da ovakve stvari zauzimaju prostor dok nam recimo pacijenti u terminalnoj fazi bolesti umiru kod kuće sa nesnađenom, medicinski neptkovanom porodicom?

Ne znam ko će deci reći ne može, ako ne roditelji. Ne znam ko im to može dozvoliti profile i kuckanje na mrežama, ako ne roditelji. Ne znam ko to treba da razgovara sa njima, ako ne roditelji. Ne znam ko to treba da ih nauči šta je normalno, a šta ne, ako ne roditelji. Ne znam ko treba da im povuče liniju preko koje ne smeju, ako ne roditelji. Ne znam ko to treba da ih kazni za gluposti, ako ne roditelji.

Problem nastaje onda kada roditelji pojma nemaju kako to. Jure novac, da ostvare deci želje. Menjaju svoje prisustvo, skupim igračkama. Vade fleke, uvaljivanjem tableta. Peglaju neke svoje komplekse preko dece. Dopuštaju mreže, jer i sami “vise” na njima.

Pogrešno misle da postaju super roditelji kad su sa decom kao ortaci, bez kažnjavanja. I većinu abnormalnosti uglavnom pravdaju ludim vremenom, a ne svojim ponašanjem i neodgovornošću.

Epilog cele ove “ljubavne drame” tinejdžera meni je ostao u senci izjave roditelja koji predstavljaju prototip današnjeg liberlanog odgoja u kom se ne zna ko je dete, a ko roditelj.

Preuzeto sa: luftika.rs

Pročitaj još

Od iste osobe

Najnovije