list-jesen-knjiga
Lole iz komšilukanajnovijeNaslovna vijestO životu

Smuvao me kao Crnjanski, raskinuo kao Elvis Prisli

Tad nije postojao Internet, niko nije imao Fejsbuk, a jedan brucoš je sa deset citata u rukavu muvao gimnazijalke kao Crnjanski i raskidao kao Elvis Prisli

Srbijanka Stanković

Foto: Unsplash.com

– Jesen, i život bez smisla. – rekao je Nikola i ravnodušno šutnuo gomilu lišća u parku kojim su šetali.

Milena se i dalje sećala onog osećaja istinske sreće i ponosa kad je tiho, sekund pre nego što će je prvi put poljubiti, dodao: ti svemu daješ smisao.

Godinama kasnije osećala je istu količinu sramote i besa kad bi pomislila na taj dan. Imala je samo 16 godina, to joj je bio prvi poljubac u životu. Pala je na neznanje i nadmeno trabunjanje jednog brucoša.

– Kako misliš nisi čitala Crnjanskog? – pitala ju je kasnije jednom drugarica iz razreda, a ona je samo slegla ramenima.

Tad nije bilo Interneta i Fejsbuka gde su svi pametni i citiraju Andrića i Miku Antića. Ona je bila dete iz radničke kuće u kojoj se knjige nisu ni čitale ni kupovale. Nije mogla da zna za Crnjanskog.

A mrzela ga je iz dna duše.

Sve je mogla i sve umela, završila je gimnaziju odličnim uspehom. Posle je studirala na Višoj učiteljskoj školi, čitala bez kraja i konca, al’ kad neko kaže „Miloš Crnjanski“, stomak joj se grčio i usta sušila. Nije mogla da podnese Seobe, Sumatru, Itaku, sva ta silna posleratna prenemaganja. Znala je, šta je Crnjanski kriv, al’ nije mogla protiv sebe.

Kad neko kaže Crnjanski, ona bi prvo videla muške crne cipele, vidno iznošene, kako šutiraju lišće u gradskom parku. Nikolino lice kako se približava i kaže kako ona, Milena Radović, učenica drugog razreda gimnazije, životu daje smisao.

Peklo ju je, negde iza želuca, svaki put kad bi shvatila – samo tad, tog jednog jedinog dana, smisao je zaista postojao.

– Učiteljice, učiteljice? – mahala je mala ruka sa dva prsta u vazduhu. Milena je shvatila da je i ovog septembra lutala kroz prozor, sa jesenjim lišćem u prošlost. Bila je zarobljena u nekom vrtlogu neosmišljenog života.

devojka-sumrak-jesen

Foto: Unsplash.com

Primerna ćerka, primerna učenica, primerna studentkinja i eto – naposletku primerna učiteljica. Negde, u međuvremenu, za Nikolu je bila previše primerna.

– Upali smo u zamku iz koje ne mogu da izađem, zato što te previše volim. Zašto ne možeš da vidiš šta mi radiš? Ne možemo dalje ovako. Ne ako sumnjaš… Ne možemo da gradimo zajedničke snove. Želim da naša ljubav preživi, ali…

Nije razumela polovinu od onog što priča. Plakala je prvo u sebi, onda naglas. Kad je kasnije shvatila da joj je raskinuo citirajući Elvisa Prislija, bilo joj je muka, pa je povratila u školskom toaletu. Drugarice su se sašaptavale: da nije trudna, ćuti, onaj njen je ostavio.

Vukla se po hodnicima kao senka. Kako nikad nije bila previše vesela, niko nije ni primetio da još više tone.

– Milena, ovaj kontrolni je bio slab, moraću da zovem tvoje roditelje – rekla je profesorka psihologije i to ju je probudilo. Sve je moglo da se desi, ali da objasni majci i ocu zašto je dobila dvojku „kad je njeno samo da uči i je l’ hoće i ona život u prašnjavoj fabrici?“ – to je jednostavno bilo kao kod Crnjanskog – nemoguće i bez smisla.

Pokupila je svoje nevidljive suze kao trešnje iz zavičaja i ponovo postala primerna i vredna.

Kasnije, kad su čak i đaci iz njenih klupa imali mobilne telefone i znali sve i svašta, setila bi se tog dalekog dana. Kad nije postojao Internet, kad niko nije imao Fejsbuk, kad je jedan brucoš sa deset citata u rukavu muvao gimnazijalke kao Crnjanski i raskidao kao Elvis Prisli.

Odrasti, Milena – rekla bi tad sebi.

Umesto jeseni i života bez smisla, samo na trenutak bila bi bezbrižna, laka i nežna.

O, teraj se, Crnjanski!

Pročitaj još

Od iste osobe

Najnovije