Ljudski odnosinajnovijeNaslovna vijestŽivot

Imate li vi uzore i postoje li oni uopšte u ovom vremenu?

Često nailazim na pitanja poput onog: odakle ti inspiracija?

Ili ko je tvoj uzor, ko je tvoj idol?

Piše: Marija Kljajić Redakcija

Što me je podstaklo na razmišljanje. Ni sama nisam mogla da dođem sebi kada sam shvatila da ja nikad nisam imala nekog uzora, idola.

Uzor – vrsta unutrašnjeg modela, na osnovu kojeg ljudi oblikuju sebe i igraju svoje društvene uloge (dr Zoran Milivojević, psihoterapeut). Priznajem, kao tinejdžer i adolescent rado bih se igrala igre uloga, gde bih se poistovetila sa ulogom neke osobe u društvu i pokušala da ostvarim istu. Ali pogodite šta?

Nije mi se dalo, obično bih istu odigrala osrednje ili pak nezadovoljavajuće i iz igre bih se morala povući. Svaka takva igra sve više me odaljila od sebe, a porazi u njoj samoj sebi približili.

Odmotala bih se od svoje suštine kao jo jo na užetu i onda kada bih otišla toliko daleko od sebe koliko je i dugo ono uže koji me sa drugima i sobom povezivalo vraćala bih se brže bolje. Ne želeći više nikad toliko predaleko da odem.

Na kraju igranja tih svojih uloga moja želja da se ostvarim kao što je neko drugi se ugasila. Pročitala sam negde da kad se jedno svetlo ugasi obično se negde drugde neko drugo upali, i da upalila se ona želja da pronađem ono što meni leži, i po čemu sam ja dragocena.

Još kao deca, potom u pubertetu i adolescenciji gledajući naviše u odrasle igramo uloge, stvaramo uzore, idole. I nekad nam zaista pođe za rukom, možda nam se posreći pa naiđemo na dobre uzore, po parametrima dobrog koji su nam postavili isti, ili pak naiđemo na ne toliko sjajne, ali ih ipak nemo i poslušno pratimo.

A kad se zagledamo toliko dugo u njih da nam sve njihovo postane nedostižno i daleko dobijemo idole (Idoli-ljudske predrasude koje odvode s puta samospoznaje, F. Bacon).

Ono što bi bilo dobro sasvim sigurno da znamo je da su i jedni i drugi opet samo ljudi. Tu dolazimo do moje inspiracije, i do ljudi koji u meni bude divljenje. Divim im se ne zato što želim da postanem kao oni, već zato što bude u meni ono najbolje.

Najveća inspiracija uvek mi je dolazila neočekivano, dočekivala sam je nespretno i zbunjeno. Inspirium na latinskom znači udah i udahnula bih je svom snagom ne bi li se što duže u meni zadržala.

Inspirisala bi me velika dela malih ljudi. Znate onih ljudi koju su odabrali da žive tiho i mirno, daleko od očiju javnosti. Od onih koji su odabrali da tiho doprinose čovečanstvu. Njihov tih doprinos mogu samo najbudniji čuti.

Nema tu mnogo pompe, nema organizacija, uručenja, od takvih pak očekujete da ne mogu ništa ni dati. Sve dok ne vidite koliko toga mogu. Takvi ljudi su za mene mali-veliki ljudi. Veliki po svakom parametru veličine u mojim očima, a mali se čine u ovom društvu.

Takve ljude ne primetim po imenu, ne primetim po odelu, primetim ih po delu, i po očima. Govore tiho i mnogo se ne ističu. Od takvih sam i sama potekla. Takvi rade kao zanatlije, učitelji, prodavci, pekari, poslastičari, apotekari, kondukteri, treneri, vaspitači, konobari, ulični svirači… I nemaju mnogo, a daju sve. Daju sve najbolje ovom svetu što imaju.

Oni stvaraju najveći zanat svih zanata-dobro. Oni ukazuju na greške tiho i podučavaju glasno, procenjuju, a ne ocenjuju. Oni prodaju tuđe proizvode, a poklanjaju svoju ljubaznost, pažnju, dobru volju. Oni svojom toplinom peku najveću česnicu poput one što se lomi u crkvi na Božić, i u svaki njen deo stave zlatnik svog dobra, ne bi li ga neko drugi pronašao i protumačio kao znak sreće.

Sve što znaju oni upakuju u najslađi kolač sveta, ne bi li ubili onu gorčinu koju tuga sa sobom nosi. Oni leče, nekad pogledom, nekad lekom, najčešće osmehom i empatijom. Oni okrenu glavu ako putujete u prevozu bez karte, iako ih to može skupo koštati, jer oni znaju da vas skuplje može koštati što ne znate kuda idete i koliko će vaš put trajati.

Oni treniraju vašu snagu volje i discipline, ne bi li učinili da se osećate bolje i snažnije. Sva njihova snaga je u delima. Oni vaspitaju poštenju, strpljenju, razmišljanju i pripremaju vas za životnu školu koja vas tek čeka, dok se u sebi tiho mole da vas neki novi svet primi na svoje krilo.

Oni vas usluže domaćinski i učine da se osećate kao kod svoje kuće. Oni vas umornih tela, posle napornog radnog dana probude veselom melodijom sto sviraju tu na ulici, i učine da vam duša zaigra a oči zacakle.

Oni tiho traže, ili pak ništa ni ne zahtevaju, a glasno se zahvaljuju. Oni brzo opraštaju i učinjeno im zlo brzo zaboravljaju jer im tuđa krivica teško pada. To su ljudi koji ti ukažu na tvoju grešku, a ni ne pričaju kako si grdno pogrešio. Ljudi koji te nauče najboljim što su oni naučili.

Pored ovakvih ljudi se ne osećaš veliko i moćno, već mirno. Oni često ni ne znaju koliko su puta samo pomogli, jer oni to ne broje niti računaju. Takvi su neproračunati, tihi, mudri, vredni i povučeni i samo dobrim podučeni.

To su ljudi koji prođu sito i rešeto u životu, i provučeni kroz to od njih samo dobro ostane, koje oni dalje seju u duše onih koji su tu klicu voljni da prime. Oni su moja inspiracija, moj vodič da iz svega izvučem samo najbolje i svoje najgore nevolje pretvorim u lekcije koje ću rado drugima prenositi.

Oni su mi ukazali na moju misiju, i doprineli mojoj viziji. U kojoj se veličina ceni po učinjenom dobru i po broju života koje si svojim radom dotakao, neprimetno okrznuvši ih, i učinio boljim. To je veličina za mene, u svoj svojoj punoći.

Najveće vrednosti su im skromnost i poštenje, a parametri veličine po kojima ja merim ljude su dobrodušnost i velikodušnost. Ne znam da li će im se ikad vratiti sva dobra dela koja su posadili po ovozemaljskom tlu, ali se nadam da će pročitati i čuti ovo moje hvala.

Hvala im što su se našli na mom putu i obasjali ga. Oni su bili moje svetlo kada su se sva druga gasila i kada se nije dobro videlo. A ko zna, možda se nisu ni gasila, samo mi njihovo svetlo više nije bilo dovoljno jako da jasno obasja moj put.

Svi mi kad smo mali sanjamo i maštamo kakvi ćemo porasti kad budemo veliki. A kad porastemo veliki zapravo vidimo koliko smo mali. Pitanje je samo čime veličinu merimo. I u kom smo smeru odlučili da rastemo.

Preuzeto sa: originalmagazin.com

Pročitaj još

Od iste osobe

Najnovije