Ljudski odnosinajnovijeNaslovna vijestŽivot

U nekim noćima se rastaviš na atome i ponovo sastaviš, a da niko ne vidi

Pozornica tamnih i svetlih silueta.

Na njoj lažljive maske koje kriju izobličena i pakosna lica,pokreću se nitima nevidljivih sila našeg bitisanja.

Redakcija

Maske licemerja, ljubomore, zavisti, sa ornamentima otrovnih reči, bude se nasmejane na pozornici, kako bi danju rasplamsali njihove plamene, a onda noću puštali da ih odnesu ledeni vihori neponovljivih stoleća.

Osećam da sam glumica nižeg reda, svedena na nivo prostog postojanja, izgubljena u ponorima tamnih misli, osoba koja gleda u vaše maske koje hipnotišu, i gubi se u mračnim beskrajnostima svog srčanog univerzuma. Dan je vaš, a ja sam vaša publika. Noć je moja.

Tada lagano iščezavam, dok u mračne ponore bacam svoju masku naivnosti, zbog koje sam toliko puta bila osuđena na patnju, i tada se svaki delić mog bića razdire, zlovoljan, jer je sveden na niži nivo postojanja, bez mogućnosti da se odupre raznim porivima.

Foto: Canva

Sedim u sobi, pogled mi besciljno luta, prodire u prirodu koju je prekrila noćna tmina, dok
muklu tišinu narušava pucketanje vatre. Studen u mojoj duši je poput hladnoće groba koji širi miris prašnjave memle. Ličim na ledeni vetar koji se uvlači u kosti do te mere da zadaje bol, i pomera granice sopstvene duše.

I tako svaka noć liči na onu prethodnu. Kada konačno dođe vreme da skinem masku, i
pustim na slobodu sve one slomljene i krhke deliće sebe, da se rašire po sobi, razdiru stub svetlosti, pa se poput talasa pobesnelog mora, obavijaju oko mene, kovitlaju, odupiru, a onda na kratko povlače pružajući prividno zatišje, zatim napadaju svom silinom i odnose pobedu.

Ukorenjavaju se u umu, zapljuskuju mi rane, grle me studenim rukama kao da im je moje telo jedino utočište. Sedim bespomoćna. Bezuspešno se odupirem, one samo grle jače, umnožavaju se, što više pokušavam da ih istrgnem one bivaju sve krhkije i umesto da se sastavim, slomim se još više.

Možda se ne odupirem dovoljno jako, a možda i želim da ih prigrlim jer sve je to moje, sve sam to ja, iako slomljeni pripadaju meni. Bojim se ako ih pustim da odu, potonuće i deo mene, i da li ću onda ikada više biti cela? I tako život prolazi, a noć nikako.

Stojim pred ogromnim visokim vratima, duga zarđala kvaka se ledi pod mojim prstima.
Isprepletani nizovi bršljana prekrivaju vrata dubokih čovečijih enigmi, ona škripe mučno pod
svojim teretom, ispunjavajući dvoranu potmulim zvukom.

Oko mene beskrajno svetlo zaslepljuje, i ne znaš gde da kreneš. Negde u daljini, presijavaju se, i sudaraju vijugave niti sećanja, prošlosti, pitanja, zagonetki, budućnosti, izbora, pravaca..

Njih je tako mnogo, a ne možeš dotaknuti svaku. Koračam napred, pokušavam da odlučim koju želim da dodirnem, i instinkt me uporno vuče na jednu stranu.

U sekundi mi kroz glavu prolete misao hoću li se usuditi da dodirnem? Vrata se zatvoriše, i sve niti formiraše znak pitanja, koji se ubrzo rasprši u vidu zlatnog praha, i nesta brzinom svetlosti. Pitam se je li to to? Da li mi je psiha razorena ili je ostalo nešto zlatne prašine u njoj? Da li je trebalo da dodirnem?

Kuda je vodio onaj pravac? Kakvi su bili oni izbori – pogrešni ili pravi? Pitam se hoću li se ikad sastaviti? I hoću li ikad prestati da se pitam?

Da, život je moj. Da, izbor je moj. I pravaca, ciljeva, i puteva. Ali kuda vodi moj put?

I evo opet se pitam. Da li će uvek biti krivudav? Hoću li pošteno isprljati cipele, da kad mi lice bude
prekriveno borama, a oči manje sjajne, osetim zadovoljstvo svojim životom?

Ili ću se uvek rastavljati i sastavljati, usput gubeći delove? Htela bih da živim punim plućima, ali ponekad
me kolotečina svakodnevice guši. Zatrpana brigama i obavezama, ponekad zaboravim da
živim, u stanju sam samo da brinem o drugima, i mrzim taj centar svog postojanja.

Vremena je tako malo, a pitanja tako mnogo. A možda mi reči više nisu potrebne. Potrebno mi je
vreme, i po koja suza da olakša, ali one su odavno napustile ovo lice, krijući se iza raznih misli.
Vreme teče, a praznina je još uvek u mom srcu, tragajući za pravim vrednostima. Glavu uporno podignem, prepuštajući se vremenu, u nadi za lekom.

I tako. U nekim noćima se rastaviš na atome i ponovo sastaviš, a da niko ne vidi. Skupiš sve te delove sebe, nabaciš masku, pa kreneš dalje, stopiš se u gomili, i tek ponekad iza tebe zatandara po koji ispali delić.

A noć ti namigne i kaže, do sledećeg viđenja.

Pročitaj još

Od iste osobe

Najnovije