Lole iz komšilukanajnovijeO životu

Sram te bilo, ajkulo!

Dvogodišnji dečak u igri sa majkom u kojoj nju ujeda igračka ajkula ljutito izgovara-Sram te bilo, ajkulo!

Piše: Danka Milutinović Redakcija

Majka, posle prvobitno pritajenog smeha zbog onoga što je njeno dete izgovorilo, potom i stidljivog
divljenja gde je to čuo, kako je znao da upotrebi u datom trenutku, postaje svesna sijalice koja se
upalila i sada već uveliko žmirka sa boldiranim slovima ispisanim pitanje Gde je on ovo čuo?

Ko je njemu rekao Sram te bilo!!??? To se u njihovoj kući nje moglo čuti. Prilično je bila sigurna da svoje i
muževljeve roditelje nikada nije čula da kažu Sram te bilo!

Ostale su sumnje i do danas otvoreno pitanje čemu i kome je dete sve izloženo i koliko toga usvaja i nosi posle kao svoje, koliko toga, čemu je bilo nekada u nekom vremenskom intervalu izloženo, postaje deo njega, oblikuje ga za sve dalje.

Oblikuju ga za život..

Ne mogu a da se ne zapitam da li mi znamo koliko toga što smo mi predstavlja ono što su nam roditelji
preneli, čemu su nas naučili?

Koliko je toga što smo na bazi sopstvenih iskustava, edukacije, a prvenstveno na bazi sopstvenih izbora usvojili, oblikovalo ono što sada jesmo? I da rasteramo maglu i odstranimo sva ova prirodna pitanja i pozitivne odgovore i kažemo ono jedno, ono što možda može da nas natera da se zamislimo ko, zašto, koji je moj obrazac…

Koliko toga što je deo mene i što me je oblikovalo jeste rezultat nečega što meni u prirodi nije, što nisam učenjem prihvatio, što me nije kupalo dok sam odrastao, milovalo kad sam se razboljevao, već je usvojeno jer sam bio izložen spolja.

Možda to možemo nazvati sekundarnom izloženošću. Primarna izloženost bi bila izloženost kućnom
vaspitanju, izloženost babama i dedama, ujacima, tetkama, braći i sestrama, ukratko onim najbližim,
onim ‘Mi smo naši’.

Sekundarna bi onda bila izloženost u vrtiću, izloženost prijateljima, emotivnim partnerima, kolegama
na poslu.

Pa hajde da se zapitamo koliko Sram te bilo, ajkulo! imamo u našim životima.

Pretpostavljam da je najlakše krenuti od situacija u kojima ste direktni akter i odreagujete na određeni
način ali dođete kući ili prođe neko vreme a vi ste ljuti na sebe što ste opet odreagovali na određeni
način, a naprotiv, trebalo je drugačije, hteli ste, grudi vam sada gore od neizgovorenog i izgovarate sve
to sto je trebalo sa takvim žarom, da, ne da vam bude lakše kad ste završili, već ste besni na sebe jer
upravo to tako niste rekli.

Foto: Canva

Primer. Došli ste negde, u neku instituciju, prodavnicu, gde god, nešto treba da završite. Pripremili ste
se vi, čitali ste na forumima, pitali za tuđja iskustva, popunili ste šta treba i šta ne treba ali suštinski vi niste baš razumeli šta je to tačno ili prosto želite da vam osoba sa druge strane, ona koja to sigurno
sve zna i što je još važnije može da sazna jer u tom nekom lancu hijerarhije postoji osoba koja sigurno
zna, čiji je to posao.

Sa druge strane, ne ulazeći sada u razloge, imate potpuno nerazumevanje vas,
vaše potrebe za sigurnošću, imate samo mehaničko odrađivanje posla, sa ekspresijama lica od kojih vam je neprijatno, bude vas i sramota čak.

-O nebesa, ispadoh neznalica, neobavešten, smešan, koliko ljudi je svedok moje posramljenosti, a tek
koliku odgovornost osećam da što pre završim jer ovde ima toliko ljudi koji se premeštaju s noge na
nogu jer žure, jer oni sve to znaju, jer, jer , jer….ovo je potpuni fijasko, daj da samo završim ovo i odem.

I tako i bude. Preživeli ste. Izađoste vi na svež vazduh čitavi, još ste završili posao..neka, dobro je sve.
Stavka u planeru čekirana. Ali.. stigli ste kući, glava se ohladila, srce ima normalne tonove.

I odjednom kreće salva vaših uvreda, na vaš račun jer ste to, to, to i to, jer ste opet dozvolili da se osećate loše, jer ste opet ispali takva i takva osoba, koja to, to i to, ma katastrofa, dođe mi da se vratim tamo i da kažem
…Opet se u mislima vraćate na mesto nemilog događaja ali ovaj put smirenim tonom i sa
dostojanstvom u glasu istupate, pitate, tražite nadređenog za bezobrazluk, ako je potrebno i sve lepo,
kulturno, fino i, naravno, izlazite vredni svog postojanja, pravični i dobri, posao završen.

Zadatak na listi čekiran, osećaj svrhe, čekirano. Smeškate se.

Sad dolazi ona slika cepanja trake ovog drugog filma. Scenario jedan se vraća. Perspektiva iz drugog
ugla i pitanja. Zašto sam tako uradio? Šta je to što me tako sprečava da odreagujem prirodno, jer taj
osećaj nelagodnosti i besa koji osećam znači da moja reakcija nije bila baš meni svojstvena jer ne bih
sada osećao bes, nezadovoljstvo, nelagodu..

Možda sam nekada, u nekom okruženju u kojem provodim značajan vremenski period svoga dana,
svog života bio instruisan da posao mora da se završi, da ćutim i da se pravim da ništa ne znam, da
dajem dodatnu vrednost onome ko stoji preko puta mene, da mi je učinio, meni jadnom jer ja nekom
odgovaram i posao moram završiti

– Molim pomagajte, evo radim kako kažete, ćutim, slušam ali mi
molim vas ovo završite…

To bi moglo biti Sram te bilo ajkulo! Nisam učen tako, nisam nikada imao predstavu o sebi da se
predstavljam tako malim i samo šrafom u nekom lancu znanja, odlučivanja, uticaja..nisam zaista.

Žao mi je, to nisam ja. Ja to ne zaslužujem.

Pa pitam ja vas. Da li imate Sram te bilo, ajkulo! u vašim životima.

Da li možete i želite da razmisliite čemu ste sve izloženi danima, satima, godinama i šta ste iz te izloženosti usvojili kao obrazac koji primenjujete i kada niste u okruženju te izloženosti? Možete li to da pronađete i da li mislite da je potrebno i da li želite da kažete-E, pa sad je bilo dosta- Sram te bilo, ajkulo!?

Sram te bilo, ajkulo!-Dosta je!

Pročitaj još

Od iste osobe

Najnovije