devojke-svađa
Lole iz komšilukanajnovijeNaslovna vijestO životu

Vi ste sestre, treba da se volite, govorila je majka

“Idite u sobu, igrajte se! Zašto uvek morate da se posvađate?! Vi ste sestre, treba da se volite!”

Piše: Srbijanka Stanković

Foto: Pexels.com

– Može li ljubav da se nauči? – ozbiljno je upitala školskog psihologa kad joj je umrla majka.

Isto pitanje je postavila pet godina kasnije, profesorki na konsultacijama.

Kad je koleginica s grupe otvorila svoju praksu, pomalo u šali, pomalo u zbilji pitala je isto.

Niko je nije shvatio ozbiljno.

– Može li ljubav da se nauči? – upitala je sebe te večeri na tremu kuće u kojoj je odrasla. Otac je konačno zaspao posle duge i teške epizode krkljanja i hvatanja daha. Prognoze lekara se nisu ni mogle nazvati prognozama, sve je bilo jasno kad su ga posle prve hemioterapije vratili kući i rekli da nema snage za sledeću.

Iako je sestra živela tri ulice dalje, ona je uzela neplaćeno odsustvo s posla, spakovala jedan mali kofer i došla kući da bude uz oca. Nije se sećala kad ga je poslednji put u mislima oslovila sa “tata”. Umela je naglas da kaže: tata, evo lekova ili tata, vreme je da pojedeš nešto. Ali u sebi, uvek je nekako bio otac.

– Može li ljubav da se nauči? Da kažeš ocu “tata”? Da zagrliš sestru koju nisi videla šest meseci i ne pročitaš u njenim očima prekor? Da njeno “nisi morala da dolaziš, ja sam tu” shvati kao “ne bih ti zamerila”? Znala je – zamera joj sve i svašta, iako joj ništa zapravo nije nikad ni uradila.

Majka je celo detinjstvo i rano devojaštvo govorila: vi ste sestre, treba da se volite. Sve dok jednog julskog dana nije umrla i ostavila je bez objašnjenja – zašto to sestre treba da se vole?

Njene drugarice i drugovi su imali braću i sestre, ali su to bile skladne porodice, kao iz nekog porodičnog filma na televiziji. Zagrljaj pred polazak u školu, priča za laku noć, odlazak na more, izlet u prirodi, zajednička kupovina patika i rančeva. Kod njih u kući deca nisu imala pravo glasa. Niko nikad nije pitao: a gde se vama danas ide? Ranac za školu nije nikad izabrala sama. Nasleđivala bi sestrin ili dobila neki “jak, dobar i jeftin”, a u stvari ružan i bez slike princeze, kao što su imale druge devojčice iz odeljenja.

Otac i majka su uvek radili, retko su se smejali za ručkom, popodna su bila rezervisana za očev odmor i majčino peglanje veša.

“Idite u sobu, igrajte se! Zašto uvek morate da se posvađate?! Vi ste sestre, treba da se volite!”

Sa sestrom nije umela ljudski ni da razgovara, a kamoli da se složi. Za nju je uvek bila klinka što smeta, derle zbog kog nema svoju sobu, ti mala da ćutiš. Zagrlila je samo jednom, kad je majka umrla.

Bila je na studijama kad je otac za nedeljnim ručkom saopštio da se ponovo ženi. Sestra je objavila da će se onda i ona udati i otići, “da ne ometa bračnu idilu”, a njoj nije preostalo ništa do da se vrati u studentski dom, uči i opet – ćuti.

Kad se sestra udala, nije bilo svadbe, pozvala ju je telefonom i rekla: pravili smo ručak samo za kumove, nisam ni tatu zvala. Ne moraš da dolaziš, kad ti prođe ispitni rok, svrati. Pa ju je poslušala i došla posle mesec dana.

– Kakve ste vi to sestre kad su ti bili važniji ispiti od našeg venčanja? – pitao je zet dok je pokušavala da proguta masnu supu. Nije im više odlazila u posetu.

– Može li ljubav da se nauči? – pitala se i te večeri kad je sestra ljutitim korakom silazila niz ulicu stiskajući ceger u desnoj ruci. – Ko je ova žena što je do malopre stezala zube i govorila kako sam došla da joj uzmem kuću?

– Što si se vratila? Rekla sam ti da ću ja brinuti o njemu.

– Došla sam da ga vidim. Otac mi je, isto koliko i tebi.

– Malo mi je ova rospija što se uvukla u kuću, pa sad i na tebe da mislim!

– Što bi mislila na mene? Nikad dosad nisi…

– Nisam jer je tata bio živ.

– Tata je još živ, zaboravila si?

Gutanje knedle.

Gutanje knedle.

– Pitanje je još koliko. Nisam se ja zarobila ovde i trpela svašta da bi sad tek tako prepustila svoje! Jesi li došla da uzmeš kuću?

Dugo su joj je odzvanjalo to pitanje u glavi “jesi li došla da uzmeš kuću”? Posle treće cigarete pomešalo se sa onim majčinim “Vi ste sestre, treba da se volite.” Pa se u taj nesklad da prividno napravi neki bolestan, raštimovan akord srca, uvuklo i ono što ju je oduvek mučilo: “Može li ljubav da se nauči?”

Sedela je na tremu i pušila do kasno u noć.

Bio je juli, kao onda nekad, kad je umrla majka.

Šta će ti kuća koja ti nikad nije bila dom? Zar ne treba roditelji da ti pokažu kako se voli? Ljubav ne treba, ljubav jeste. Tamo gde je ima.

S vremena na vreme, unutra, otac bi se zakašljao, pa umirio.

Kad umre, pomislila je, nas dve ništa više neće vezivati osim dva groba i ove kuće. Hoće li me zagrliti na sahrani? Sestre smo, ljubav nam treba. Gde je onda?

– Vas dve! Marš u sobu! – kao da je čula majku.

Otac se još jednom zakašljao.

Pročitaj još

Od iste osobe

Najnovije