Ljudski odnosinajnovijePorodicaPraktična LolaŽivot

Kada sam se pre devet godina razvela od prvog muža, to je bio moj početak i moj kraj

Celi život mi se zarotirao oko te jedne tačke u vremenu.

Frida Šarar

Foto: Pexels

Stvari su izgubile svoja nekadašnja značenja, trebalo im je pronaći nova. Čitav svet se poljuljao i sve sam dovela u pitanje. Mojoj stvarnosti je bila potrebna drugačija interpretacija.

Zamišljala sam kako pišem autobiografski roman i bez dvoumljenja ga u svojoj glavi započela rečenicom o danu kad sam se razvela. Kao da je taj dan postao bitniji od mog biološkog rođenja, kao da moj život počinje upravo tu, a onda se u koncentričnim kružnicama širi prema prošlosti i budućnosti.

Imala sam dobrog muža. Čestitog, dostojanstvenog, vernog, beskrajno tolerantnog, koji me je voleo najviše na svetu. Jedanaest godina smo nas dvoje živeli neku ljubav koja je transcendirala iskustvo, nadilazila svakodnevne nepodudarnosti, držala nas zajedno bez obzira na činjenicu da smo dva sveta, dva različita karaktera, dve ličnosti sa potpuno drugačijim interesovanjima, dva usamljena ostrva u braku

Kad bih posmatrala druge ljude koji se razvode, nisam shvatala čemu tolika drama.

Negde sam pročitala da je razvod na drugom mestu po stresnosti, posle smrti drage osobe. Šta tu ima toliko stresno, mislila sam. Dvoje ljudi ne odgovaraju jedno drugom, ne vole se, nesrećni su, reše da se razdvoje i da svako krene svojim putem. To su čista posla. To je izlaz. To je dobra i konstruktivna odluka. Čemu stres?

A onda se meni desio razvod i sve sam shvatila. Ne, tu nikad nisu „čista posla“.

Ne, tu nikad ne prekidate nešto u čemu ste apsolutno nesrećni, niti ostavljate nekog koga uopšte ne volite.

Razvod je jedan kompleksan čin, emocionalno kompleksan. To je odluka pomoću koje, da biste ubili ono loše što vas muči, morate ubiti i ono dobro.

Svaki brak ima dobre trenutke, dobre dane, dobre uspomene.

Ali ako par prestane da bude srećan i ako ono loše prevagne, vi ne možete ono dobro prosto da izbrišete gumicom. To dobro je i dalje tu, gleda vas u oči i moli vas da ga ne ubijete. Ja sam imala osećaj da kidam svoje žile kojima sam srasla za muža. Da golim rukama čupam krvne sudove iz kojih lipti krv svuda po meni i njemu. Treba biti mnogo hrabar da zbog srećnijeg života i nove skladnije ljubavi, ubiješ onu staru koja ti se sklupčala u srcu i tu pustila korenje.

Mesecima, možda i godinama nakon toga, imala sam utisak da me na autoputu udario kamion i da još uvek nisam sakupila sve udove, uši i prste koji su se razleteli po poljima oko asfalta. U svom samačkom stanu u Beogradu plakala bih po celu noć. Osećala sam da sam sama u celom mračnom svemiru u kome nijedna zvezda ne svetli. Tresla sam se od jecaja i osećala kako propadam kroz spratove, kao da mi je neko izvukao tlo ispod kreveta.

Nikada se u svom životu nisam osećala tako izgubljeno i usamljeno.

Od kad znam za sebe, još od najranijeg detinjstva, ja sam verovala u boga i obraćala mu se u mislima. Imala sam utisak da me čuje i da je uvek tu. Taj osećaj me pratio celog života, ali u trenucima nakon razvoda, kao da ni On više nije bio tu. Moja stvarnost se ispraznila od tog toplog duha koji ju je ispunjavao. Bog me napustio, ostala sam sama u ledenom mraku. To je najteža tačka mog života do danas.

Naivno sam verovala da se razvod tiče samo mene i mog supruga, a da ostatak sveta nema ništa s tim. To je najveća zabluda. Taj potres se proširi i na vaše bližnje, na rođake, na prijatelje, na kolege. Odjednom svi bivaju usisani u vrtlog vašeg razvoda i prolaze kroz njega kao kroz neki filter iz koga ispadaju drugačiji nego što su do tada bili. Počinju da se dele na one koji su uz vas i one koji su uz njega, na one koji su vam izašli u susret i one koji nisu, na one koji su vam se javili i one koji su samo ćutali. Ne biste verovali koliki broj ljudi koji su vam do tada bili bliski, jednostavno zaćuti. Zaćute roditelji, zaćute prijatelji, zaćute braća i sestre i vi bukvalno ostanete sami.

U tom trenutku me to mnogo bolelo i zamerala sam svojima što ćute i što nisu uz mene kad mi je najteže, ali sam kasnije u vremenu koje je došlo, razgovarajući sa ljudima koji su se takođe razveli, shvatila da je to uobičajena pojava i takoreći pravilo. Kad se razvedemo, naši bliski ljudi zaćute. Oni koji su nas rodili, dali nam život, čuvali nas i bdeli nad nama – zaćute. Njih ta situacija parališe, oni ne znaju šta da rade s tim, oni se isključe i skamene. A mi, koji smo upravo srušili porodično gnezdo, jedini dom koji smo imali i krenuli sami u život, bez partnera na kojeg smo do tada navikli, stojimo u krvavoj lokvi svojih suza, u iznajmljenom stanu koji miriše na nepoznate ljude, sa najvećim egzisencijalnim strahom koji čovek može da oseti i gledamo u leđa naših voljenih.

Ako planirate da se razvedete ili ste već u tom procesu, imajte na umu da je to borba koju ćete voditi sami.

Ako niste sposobni da najpaklenije trenutke svog života provedete u ekstremnoj samoći i napuštenosti od svih, razmislite još jednom želite li da se razvedete. Jer sada kad sam prošla kroz to, potpuno mi je jasno da to ne može svako. Ima mnogo ljudi koji ostaju u lošim brakovima i mi smo često skloni da ih osuđujemo zbog toga. Ali ja više ne. Razvod je stanje od kojeg čovek može da poludi. To je hod po ivici ludila. U tom beskrajnom propadanju i nedostatku bilo kakvog čvrstog oslonca, a ni druge osobe na koju bismo se oslonili, naš mozak može nepovratno da se zbuni. Ponekad bih samo molila onog boga koji me više ne čuje, da ne poludim, da ne postanem beskućnica koja priča sama sa sobom na ulici, da se saberem, da izdržim. I izdržala sam.

Vama koji možda sada prolazite kroz sve to, ili ćete tek prolaziti, samo sam htela da kažem da niste jedini kojima su svi okrenuli leđa.

To tako ide. Ima nešto u našoj prirodi, u našoj kulturi, u ovom društvu, što nam u takvim situacijama ne dozvoljava da iskomuniciramo. Dovoljno je što ste se razočarali u brak i život, ne treba vam sad još i razočarenje u bližnje. Vratiće se oni čim budu spremni. A dok se ne vrate, zagrlite jako sami sebe. I ne dajte se.

Pročitaj još

Od iste osobe

Najnovije