Je l’ imaš prijatelje pred kojima nemaš tajni? U koje veruješ?

Kad kažem dobar život ja ne mislim samo na onaj pažljivo biran, kadriran, poziran, već na onaj što se nekad saplete, posrne, padne, što je s vremena na vreme uznemiren, hamletovski razočaran i duboko zapitan. Nekad istinski polupan.  K’o zvečka.

Je l’ taj dobar život miriše ujutru na kakao i džem od šljiva? Na vruću kafu i sveže kroasane iz lokalne pekarice?

Je l’ ima ukus keksa izmrvljenog u lonče toplog mleka?

Je l’ se smeje vikendom?

Je l’ gleda „Zvončicu i čudovište iz Nedođije“, pa posle plače?

Je l’ uspe jednu staru babu od komode da pretvori u devojku, pa joj posle mangupski namiguje?

Je l’ odvrne ponekad muziku do daske?

Je l’ ceo život kupuje i opet nema šta da obuče?

Je l’ voli da se šeta i vozi bicikl? Je l’ sadi cveće?

Je l’ bez griže savesti vikendom naručuje hranu iako genetika očekuje da kuva domaću supu?

Je l’ zna da neki ljudi zovu samo kad im nešto treba? Je l’ im se i dalje javlja?

Je l’ ima prijatelje pred kojima nema tajni? U koje veruje.

Je l’ između besa i razočarenja bira bes, zato što bes prođe, a razočarenje peče dugo.

Je l’ se šeta u kratkoj suknji kad joj vreme nije?

Je l’ prkosi? Je l’ se grohotom smeje?

Je l’ se koješta pita? Je l’ voli da skita?

Je l’ veruje u vitezove?

Je l’ ogovara muža?

Je l’ se trudi češe u miru da govori „stani“ nego u besu „dosta“.

Je l’ ipak na kraju dana veruje u ljubav i osmeh u očima?

Je l’ kad otrese kolena nakon pada kaže: „Zamahni jače, sokolice“!

Ništa ne kažem. Samo pitam.