FeminizamnajnovijeNaslovna vijest

Vedrana Rudan: Muškarci siluju jer su ISPROVOCIRANI ŽENSKOM ZLOBOM?

Riječka spisateljica i, po mnogima, jedna od najpametnijih, ako ne i najpamentija, žena u regionu, a posebno na Balkanu, Vedrana Rudan, objavila je novu knjigu za beogradsku “Lagunu”.

Redakcija

espreso.co.rs

Reč je o zbirci njenih najuspelijih tekstova koja, na prvi pogled, izgleda kao zbirka recepata – “Puding od vanilije”. Međutim, u njoj se može pronaći sve osim recepata.

Zapravo, možda i ima neki, ali to će vam preciznije objasniti sama autorka, koja je odlučila da svoja razmišljanja o aktuelnim temama podeli sa čitaocima putem našeg portala.

Može li se reći da je ovo knjiga koja se napisala sama od sebe?

– Koja se to knjiga piše sama? Možda želite reći kako imate utisak da sam pisala o svemu što mi je na srcu, pa onda to bez zadrške prenela na papir? U pravu ste. Ova mi knjiga jako mnogo znači. „Puding od vanilije“ to sam ja.

Ime knjige deluje kao naziv za neku knjigu recepata, vrlo sladunjavo i ukusno, ali zapravo istoimena priča krije sadržaj koji će čitaoca naterati da se kao i junak priče – ispovraća. Da li je ova priča slikovita asocijacija na sam život – spolja sladak i ukusan, a u suštini banalan i jezovit?

– „Puding od vanilije“ je moja najopakija knjiga. Tako ju je posložila urednica Jasmina Radojičić. Presrećna sam što je izašla s tom naslovnicom, s tim naslovom. Autorica naslovnice je Lidija Šijačić, oduševila me. Oni koji se budu „ispovraćali“ na priču moraće sebi priznati da nemaju muda pogledati životu u oči. Pravi život je puding od vanilije, srećni trenuci su bljesak u svemiru.

Reč je o vašim kolumnama sa bloga koji i dan-danas izaziva veliku pažnju. Nije vam prva publicistička zbirka, šta kažu dosadašnji podaci – da li su vaši romani čitaniji od zbirki tekstova ili je obrnuto?

– Moja najčitanija knjiga je zbirka tekstova „Kad je muškarac peder, kad je žena kurva“, prodata je u preko 150 hiljada komada. Druga po čitanosti je „Muškarac u grlu“. Moji čitatelji ne prave razliku između publicistike i beletristike. Moram reći da pojma nemam šta to znači „publicistika“.

Foto: Rino Gropuzzo

Deluje zanimljivo pogledati vaše tekstove kao u neki retrovizor, pa da se podsetimo šta je sve ostalo u Pandorinoj kutiji iza nas. Da li vi čitate svoje knjige i podsećate se usputnih stanica u svom životu sa nostalgijom?

– Isuse Kriste! Ne pada mi na kraj pameti. Kad s vremena na vreme uzmem u ruke neku od svojih knjiga, odbacim je u roku od tri minute. Promenila bih svaku rečenicu, svaku reč. Čemu čitati svoje stare knjige kad možeš nove koje su bolje od tvojih i još ne znaš hoće li se venčati na kraju. Nisam tip od „nostalgije“. Živim danas, imam planove za sutra, veselim se trenutku. Nikad ne analiziram pobede i poraze u perfektu.

Često pišete o braku, o muško-ženskim odnosima generalno, pa me zanima kako gledate na današnje odnose mladih parova – da li vam po nečemu deluju drugačije od odnosa iz 20. veka? Kakvo će biti društvo u kojem će vaši unuci biti odrasli?

– Okružena sam mladima pa nešto znam o tome. Mladi parovi, govorim o onima koje znam, žive odvojene živote. On ima svoja zadovoljstva, ona svoja, s vremena na vreme se negde sretnu, pa vide da se još uvek vole ili se rastanu. Tako sigurno nije izgledao ni jedan od mojih brakova.

Kad su žene mojih godina bile mlade nisu imale pravo na svoj život. Radile su izvan kuće, u kući služile mužu i deci. Moderne žene se tome opiru. Doduše, ipak su se neke moje vršnjakinje pod stare dane izborile za slobodu. Postale su udovice. Ne želim razmišljati u kakvom će svetu živjeti moji unuci. To mi škodi zdravlju, imam visok pritisak.

Pisali ste i komentarisali nasilje nad ženama, bilo da se slučaj zove Milena Radulović, bilo da je reč o ženama bez striktnog identiteta, mislite li da će se na tom planu nešto promeniti i da ćemo doći u situaciju da živimo u društvu u kojem će ovakve stvari biti retkost?

Mužjaci su fizički jači, imaju više love, vladaju svetom, a silovanje im je omiljeni sport
foto: Profimedia 
Mužjaci su fizički jači, imaju više love, vladaju svetom, a silovanje im je omiljeni sport

– Nema šanse. Nema j*bene šanse. Mužjaci su fizički jači, imaju više love, vladaju svetom, a silovanje im je omiljeni sport. To se najbolje vidi u ratu kad im sve kočnice popuste.

Žene u posljednje vreme govore, pišu, daje im se veliki medijski prostor, ali se ništa ne dešava. Naprotiv, analiziraju se gresi žrtava, provlači se teza da pas ne nasrće dok kuja ne mahne repom, i kad „kuja“ ima dvanaest, trinaest ili četrnaest godina.

Srbija je ovih dana pravi primer zemlje u kojoj silovane žene i zlostavljane maloletnice nikad neće dočekati pravdu. Imena zlostavljača znate, država i njeni organi ne rade ništa. Dapače, jedan od vaših trenutno najvećih „mislilaca“ naglašava kako su devojke koje je podvodio vaš „domaćin“ bile „plaćene“.

Kad tako razmišlja Veliki Intelektualac kako tek razmišlja lokalni političar koji se dočepao moći. Njemu, kako vidite, ništa nije sveto osim vlastite unuke. Da sam ja njena majka ipak bih devojčicu držala dalje od svog dede.

Sledstveno, mislite li da npr. Skandinavska društva, koja imaju jasnije zakone koji štite žene i decu, imaju bolji učinak u suzbijanju nasilja nad slabijima ili se radi o mentalitetskom pitanju?

Tamo se žene naveliko mlate i ubijaju bez milosti
foto: ProfimediaTamo se žene naveliko mlate i ubijaju bez milosti.

– Godinama ponavljam poput lude papige da „mentalitet“ nema veze kad govorimo o nasilju nad ženama. Sto sam puta rekla da Švedska u Evropi ima najviše kuća za zlostavljane žene. Tamo se žene naveliko mlate i ubijaju bez milosti. 

Pred neki sam dan pročitala da se u Švedskoj počeo analizirati „problem“, brojke su previsoke, njihovi političari vide uzrok u velikom broju stranaca koji nadiru u Švedsku. Tipično. Nismo mi, nismo mi. To potvrđuje moju tezu. Žena ima jednake šanse da je mužjak zatuče u Londonu, Njujorku, Štokholmu, Opatiji, Zagrebu, Beogradu ili Jagodini. Zašto mi je baš Jagodina pala na pamet?

Kako biste vi definisali nasilnika – da li je to nužno agresivni mužjak koji dominira fizičkom snagom ili to moće biti i žena koja koristi razne vrste ucena i manipulacija da bi kontrolisala svog muškarca?

Silovanje
foto: Profimedia

– Mislila sam da ćete to glupo pitanje ranije postaviti. Tako tipično muški. Muškarci siluju i ubijaju zato jer su „isprovocirani“ od strane lukavih „manipulatorica“ koje nedostatak fizičke snage nadoknađuju urođenom ženskom zloćom.

Ne kažem da nema žena zlostavljačica, ali pogledajte brojke. Koliko je žena prošle godine u Srbiji ubilo svoje partnere, a koliko je mužjaka ubilo svoje partnericke. Mogla bih zaguglati, ali mi se ne da raditi vaš posao.

Generalno – postoji li razlika između muškog i ženskog nasilnika ili nasilnik nema definisan pol?

– Generalno, nema razlike između nasilnika. Kad si nasilnik nebitno je jesi li žena ili muškarac. Jedino što su brojke u „korist“ mužjaka zastrašujuće.

Da li ste čitali roman s kraja sedamdesetih godina – “Život po Garpu” Džona Irvinga, koji je Laguna relativno skoro objavila u srpskom prevodu, a koji govori o specifičnom životu glavnog junaka T. S. Garpa, sa majkom ekstremnom feminiskinjom, kojeg zanimaju tri stvari u životu: porodica, rvanje i pisanje fikcije, zbog čega deluje kao neka vrsta muške “domaćice” jer kuva ručak, čuva decu i brine se o njima predano kao da ima urođen majčinski instinkt?

Kad će muškarci shvatiti koliko lepote ima u životu domaćice?
foto: Profimedia 
– Nažalost, nisam čitala knjigu, pročitaću je. Ne razumem reč „ekstremna feministkinja“. Očito je to ona koja se u savremenom svetu muškarca tretira kao „domaćica“. Zašto je za muškarce uvredljivo biti „domaćica“?
„Domaćica“ je biće koje živi sa svojom decom i mužem. Brine o porodici, radi „samo“ kod kuće i vozi decu na aktivnosti. Kad će muškarci shvatiti koliko lepote ima u životu domaćice?
Nikad, jer je nema. Zato se novinari poput vas dižu na zadnje noge kad samo pomisle da bi jednoga dana mogli oni ili njihovi sinovi ili njihovi unuci postati „domaćica“.

Haj’mo mi malo na vedrije teme. Često ističete u svojim pisanijama da nerado kuvate. Možete li izdvojiti najuspelije jelo koje ste ikad napravili?

– Meni tema kuvanje nikad nije bila niti će ikad biti „vedra“. Ne analiziram svoje kulinarske „uspehe“. Kuvam kad nemam izbora, kuham jer se ne mogu hraniti u restoranima, imam problema sa želucem.

Da ne moram paziti ne bih nikad u životu skuvala ništa osim čaja. Srećom, zbog korone, moj je muž češće doma pa se prihvatio kuhače. Moram ga pitati koje je njegovo „najuspelije jelo“. Meni je uvek najdraži ručak onaj koga ja nisam skuvala.

Vedrana Rudan
foto: Promo

Iz ove perspektive: kako biste opisali najsavršeniji dan u životu?

– Dan kada me ništa ne boli, sunce sja, mačka Pepica rasteže se na terasi, u mojoj ruci odlična knjiga, pokraj šporeta stoji muž, u zraku Mocart.

Postoji li sreća i šta bi ona bila a da čovek ne ispadne ohol i nezahvalan?

– Svakome je sreća nešto drugo. Za mene je sreća kad su zdravi oni koje najviše volim.

Kad se osvrnete iza sebe, koliko ste vi još uvek ona ista žena koja je napisala “Uho grlo nož”?

– Ja sam stalno ista žena. Volela bih da se mogu promeniti, da budem manje strastvena, da od svojih tražim manje, da sam hladnija prema zlu koje me okružuje, da mogu sebi reći, tebi je dobro, j*beš što drugima nije. Otkako znam za sebe stalno se borim protiv „nepravde“ iako je život prema meni, kad pogledam unazad, bio više nego milostiv.

Život sam držala u svojim rukama, od*ebavala ljude koji su me zamarali, volela one koji su me zabavljali, birala poslove, odbijala poslove, insistirala na tome da se bavim samo onim što me zanima.

Bila bih jako ljubomorna na ženu poput mene da poznajem još neku sličnu. Primećujete koliko sam skromno, samozatajno biće, nimalo zaljubljeno u sebe? Odgovoriću kratko. Ne menjam se, čitav život volim sebe.

Preuzeto sa:espreso.co.rs

Pročitaj još

Od iste osobe

Najnovije