MjestanajnovijeNaslovna vijestPojaveŽivot

Nisam znala da mi je dete trans osoba, dok nisam saznala da razmišlja o samoubistvu

Kada želite da promenite pol i kada vam nije udobno u sopstvenom telu, osim što se mučite sami sa sobom tu se javlja i problem kako reći okolini koja ne prihvata baš različitosti.

Redakcija

noizz.rs

Ovo je priča Barbare Poniatovske iz Poljske, majke koja za Noizz govori o tome kako je sve ćerkine promene shvatala kao period odrastanja, dok joj sama nije priznala da želi da bude muško.

– Najteže je bilo što je u jednom trenutku rekao da je sada na individualnoj terapiji i da još ne želi da ima kontakt sa mnom. Bio je to vrlo velik udarac. Posle 16 godina boravka sa detetom, nakon teških iskustava poput sakaćenja, samoubilačkih misli, počela sam da istražujem temu trans osoba.

Želim da zna da nije sam i da, iako nikada neću razumeti kako je to biti transrodna osoba, trudim se da budem najbolja moguća podrška – priča Barbara o svom ne-binarnom detetu Miku i njegovom boravku u dnevno odeljenje psihijatrijske bolnice.

Kada su se pojavili prvi signali da se pol vašeg deteta razlikuje od onoga što se ranije mislilo?

– Polazna tačka je bio trenutak sazrevanja, odnosno izgled poprsja. Tada nisam shvatila da je to problem, mislila sam da je stvar u neprihvatanju devojke da se nešto dešava sa telom. Sećam se kada je moj prijatelj došao i razgovarao s njim o tome kako je ovo takva faza, da je to normalno i prirodno.

Mislim da je ovo bio početak spoznaje da nije želeo takvo telo, ali to još nije naglas rekao. Promene u telu su napredovale i menstruacija je započela. Nije baš želeo da nosi grudnjake, više je voleo neke sportske, spljoštene. Ubrzo nakon toga počeo je da nosi dva sportska grudnjaka, zatim treći, pa četvrti.

Gledala sam to kao „u redu, možda ne želi velike grudi i želi to da sakrije“, ali nikad mi nije palo na pamet da bi to moglo biti transrodno. Čak i kad smo razgovarali o tome ništa nisam shvatala.

Počela sam da stražujem na internetu i da saznam šta bi moglo da se desi, a sve je ukazivalo na neki od tipova autizma. Znala sam nema autizam. Zapravo, Miki je tek pre pandemije tražio da ga ne oslovljavaju u ženskom rodu.

Osuđivali su i mene zbog toga, ali sam ja bila na njegovoj strani i prihvatila to kao još jednu fazu odrastanja. I to vreme sam znala samo osnovno o LGBT i transrodnim ljudima. Nekako sam mislila da su oni vidljivi uvek i svuda. O svom detetu to nisam znala, dok mi samo nije reklo. Rekao mi je da bi više voleo i kako bi mu bolje pristajalo da ga svi oslovljavaju kao muškarca. Govorio je da mu je samo to želja.

Bilo je to na početku pandemije?

Čak i pre pandemije, Mikijevo raspoloženje je bilo loše, imao je socijalnu fobiju, nije želeo da ide u školu, bili su potrebni razgovori sa nastavnikom. Takođe je patio od samoosakaćenja, koje se završilo terapijom, ali više u smislu depresije.

Tada to još uvek nismo povezivali sa transrodnošću, nebinarnošću, već sa poremećajima raspoloženja, sa nedostatkom samoprihvatanja usled puberteta. Uspeo je da završi prvi razred tehničke škole, što je bilo veoma teško zbog činjenice da je u školi morao da nastavi da funkcioniše kao devojčica.

U početku je čak bio srećan što će sve biti onlinei, neće morati da ide u školu, moći će da bude sam u svojoj sobi. Međutim, trajalo je vrlo kratko, otprilike dve nedelje. Razgovarala sam sa fantastičnim učiteljem koji je razumeo i poštovao da Miki želi da ga oslovljavaju kao muškarca.

Takođe smo napisali pismo direktorki tražeći od nje da koristi muške završetke i da koristi muško ime. Na žalost, to nije shvaćeno. Zamenik direktora rekao je da se detetu apsolutno moraju obratiti onakvo kakvo je rođeno. Nažalost, podrška izvrsnog nastavnika i pedagoga nije bila dovoljna da ubedi upravu. Kada je krenuo u drugi razred, zvali su me iz škole da hitno dođem. Imao je samoubilačke misli koje je hteo da sprovede u delo. Spasili smo ga.

Odvela sam ga kod doktora, a iz ordinacije smo izašli sa dijagnozom depresije i uputom na psihijatrijsko odeljenje. Ispisala sam ga iz škole i bio je 10 meseci na rehabilitaciji. Nije mi bilo bitno obrazovanje, već njegovo mentalno zdravlje.

Kako sada funkcionišete?

Razgovaramo sada o tome. Ponekad ga pitam kako to sve vidi, kažem mu i kako idem u različite grupe i istražujem temu. Želim da zna da nije sam i da, iako nikada neću razumeti kako je biti transrodan, trudim se da budem najbolja moguća podrška. Počinjemo da razgovaramo o tranziciji, posetama lekarima. Već smo pripremili listu stručnjaka i ceo akcioni plan. Na odeljenju će biti otprilike do septembra.

Kako su ostatak porodice, poput vaše ćerke, primili Mikija kao transrodnog?

Objasnila sam mlađoj ćerki da takvi ljudi postoje odavno, pa je naučila da prihvati. Moja deca su prijatelji sa LGBT osobama, ovo je za njih prirodno stanje. Nije Miki jedina transrodna osoba koju poznajemo. Da li znate nešto o njihovim školskim iskustvima?

Mnogo zavisi od određene institucije, ali na primer, Mikijev prijatelj je išao u novu školu, predstavio se kao dečak, zahtevao je da ga zovu tačnim imenom i da nije prihvatio nijedno drugo. Uprava je to odmah prihvatila i dečak funkcioniše kao dečak u školi. Postoje škole koje rade na ovaj način, ali znam da će mnoge propasti.

Ovo je veliki problem za ove tinejdžere, jer se svakodnevno bore sa disforijom, a jednostavno prihvatanje puno pomaže. Svakodnevno se bore sa tako nezamislivim teretom. Ovaj jedan gest, obraćajući im se tačnim zamenicama i imenom, košta tako malo, a daje im toliko.

Roditelji moraju imati na umu da ne postoji zakon koji izričito zabranjuje školi da menja ime učenika u dnevniku, čak i ako evidencija sadrži različite podatke. Možete se osloniti na mišljenja psihologa, gde se pokaže da je reč o detetu blagostanje.

Mislim da bi ovde mogla biti korisna edukativna kampanja za upravljanje školom, jer jednostavno postoji veliki nedostatak znanja. Oni ne znaju šta je transrodnost, a imaju studente koji imaju vrlo specifične potrebe.

Preuzeto sa: noizz.rs

Pročitaj još

Od iste osobe

Najnovije