Miljana Šuković: Tableta ili mačeta, pitanje je sad?

Faktor sreće, koji možda može da se potpomogne samo upornošću, tj. neodustajanjem od istog. Ljubavna lutrija.

Idete na trafiku, kupite srećku, greb greb, ima li, nema li čuvene sedmice i, ako nema, šta onda radite?

Kupite drugu, zar ne?

Znate da postoji mogućnost da na trafici čuči dobitna i čeka baš vas, i zato grebete… Sad, neki srećni Caja izgrebe posle dva, tri pokušaja, a neko mora da se dobro nagrebe, a za nekog možda srećki više ni ne ostane. Desi se i to da izgrebete 5 od 7 cifara i na kratko vam zaliči da ste blizu džek pota, skoro da osetite ukus pobede i mućak, ali bilo je blizu i bilo je lepo.

A, posle sam zapitala, šta nas posle više neuspelih grebanja sprečava da se brzo vratimo na trafiku, kupimo novu i opet zagrebemo? Zašto se predajemo, porazimo i odustanemo? Zašto nam nekad treba mnogo vremena da se opet upustimo u igru?

Raskidi.

Kako se nosite sa raskidima?

Kako prevazilazite „one“ dane, mesece, a nekad i godine?

Kako se tešite? Šta kažete sebi da lakše zaspite? Uspete li da u svakom smislu odete iz loše priče i zatvorite je zauvek ili se još dugo okrećete preko ramena, a dosije EX sedi u retrovizoru?

Imate li neku iskusnu šemu koja uvek upali i sto posto vadi iz bedaka ili je svaki put druga priča?

Dakle, šta radite i kako se nosite sa raskidima?

Ja sam prvi put plakala 7 dana, živela na podu, smršala 7 kila i mislila da nikad, ali nikad, niko i ništa me neće spasiti, a onda sam  se za mesec dana opet zaljubila, pa opet raskinula i tugu utopila u 7 kantica euro krema i vratila onih 7 kila.

Najteži su oni raskidi kada se osećate kao da napuštate člana porodice. Znate da će uslediti tektonske promene i da će uskoro čitav jedan reljef potonuti i zauvek nestati.

A najgori su raskidi onih veza koje nikad nisu ni bile veze, nikad zvanično počele, nikad zavnično završile… Odjednom sve utihne, a vi se godinama pitate „Šta se desilo?“ i rastajete sa prošlošću.

Ranije sam umela gotovo rituelno da se opraštam sa duboko zakopanim osećanjima, nepomirenim i nepreboljenim samoobmanama, pa bih oblačila majcu „onog za kog se verovalo da od njega nema boljeg“, puštala potoke suzica i „ P.S I love you“. Danas, radije biram da navučem svoju omiljenu majicu i siđem na trafiku po novu srećku.

Jednom prilikom, naravno oplakujući jedan od rastanaka, sa samokreiranom dramom na nivou – ode Karenjina pod voz zbog emocija, srećom umesto voza pregazila me misao, „A, što plačem?“ .

 „ Zbog budućnosti.“

„ A, koje to budućnosti? “.

„ Pa, one lepe koja se nije ni desila “.

Iiiiiiiiiiiiii, suze su bile u fazonu, „Ok, je l’ mi sad da prestanemo da tečemo? Ono, nemamo više poentu.“

Do tog trenutka vodio se okršaj na relaciji razum i osećajnost, od „Kill Bill“ do „Killing me softly“.

Kill Bill je bila spremna da uskoči u kombinezon, zadene mačetu za pojas, lepo pokuca na vrata i i jednim Tarantino zamahom skrati nesrećnika za istu onu glavu kojom je mislio, ako je uopšte mislio, kad je mislio da je pravi potez koji treba da napravi, je da pokuša da me pravi ljubornom.

Dok je senzitivna i razočarana polovina samo tražila da se celokupno ovo samoubijanje razmišljanjem i analiziranjem završi jednom gospodskom varijntom, koja je uključivala jednu od onih tabletica koja se završava na m ili ol i krevet. Sve lepo prespavati i po mogućstvu zaboraviti.

Foto: canva

Jedna tableta koja ubije 7 pitanja.

Obamrlost sa kojom prestaneš da se pitaš, da li je moglo drugačije, da vrtiš film i razmišljaš da si se ovako postavila na početku onda bi on sigurno bio drugačiji, pa da nisi bila toliko umorna i nezadovoljna, da si bila malo manje TI tada bi on možda …

Koji izbor napraviti i prekratiti vertigo preispitivanja potencijalnih ishoda?

Kako stopirati post raskidni horor u kome vidiš kako će neku drugu devojku mnogo više voleti i kako će ona dobiti sve ono što ti zaslužuješ?

U kom žanru naučiš da ne oplakuješ budućnost koja se nije ni desila?

Da li uzeti mačetu ili tabletu sa kojom utoneš u mrak u kojem ništa ne postoji. Ni tuga, ni sećanja.

Ni omiljeno, kako to nisam ranije videla?

I dok sam tako vagala svoje opcije, čas oštrila mačetu, isprobavala crno-žuti kombinezon, vadila ušteđevinu za advokata i umišljala teško krivično delo, čas u naletima suza očajnica sa razmazanom maskarom posezala za kutijicom sa crvenim trouglom i pitala se da li ću stvarno zbog jednog polupanog frajera da zgutam par miligrama, shvatim da ronim suze nad imaginarnom budućnošću, bajkom kojom sam nesrećnu sadašnjost održavala na respiratoru.

Sve vreme sebe ubijam i to ne baš softly, zbog nečega što se nije ni desilo. Ubedila sam samu sebe da će se moja srećna fikcija desiti i da će sve biti kako treba, a do tada, samu sebe tovila koncentratom „daj, mu još jednu šansu“. Ali, shvatila sam i tu je bio početak kraja tom i svim takvim emotivnim limbo utopijama u kojima sami sebe uverimo da smo nešto izgubili ili bez nečega ostali, ne uviđajući da patimo zbog placebo futura.

Umesto scenarija broj 1 ili scenarija broj 2, desio se scenario broj 3. I sad, bilo bi lepo da napišem da je taj scenario imao srećan kraj ili srećan početak neke nove ljubavi bla bla, kao u pravoj romantičnoj komediji, ali ovo nije „Dnevnik Bridžit Džons“, ali sva sreća nije ni Tarantino, u ovom scenariju glavnoj ulozi desio se razum i od tada ima svoj exit plan i on počinje pitanjem „ Zašto?“.

Od tada, na trafici više ne kupuje maramice i jedva čeka da izgrebe novu srećku.