Ljudski odnosinajnovijeNaslovna vijestPorodicaŽivot

Televizor: Da li vas otuđuje ili vas okuplja?

Već četiri godine živimo bez TV-a, sasvim slučajno.

Frida Šarar

Kad smo se doselili u novi stan, odmah smo kupili televizor, zvali prijatelja s bušilicom da nam ga prikači za zid i od tad na njemu gledali samo YouTube. Kablovsku ćemo da uvedemo ovih dana, a to naše „ovih dana“ traje četiri godine.

Onda se u jednom trenutku pokvario daljinski i od tad na TV ekranu više ne gledamo ništa.

Kad kažem nekome da nemam televizor, pogledaju me podrugljivo, kao da sam jedan od onih „foliranata intelektualaca“ koji su odabrali život bez TV-a, vođeni nekakvim svetonazorom.

Foto: Canva

A ja zapravo nikada nisam pokušavala da se udaljim od tehnike, da bojkotujem mejnstrim medije i da prezirem TV program. Od malena sam bila TV manijak i televizor je za mene bio čarobna kutija iz koje sam mogla svašta da vidim i saznam, uz koju sam mogla da maštam i uživam.

U vreme kad nije bilo interneta, televizor i video rekorder bili su najkritikovanije mesto u konstelaciji odnosa jedne porodice. Činilo se da u svetu bez TV-a ljudi više pažnje posvećuju jedni drugima, razgovaraju, igraju društvene igre, gledaju se u oči.

Ne znam da li je to baš tako, ali kad su televizori postali centralno mesto okupljanja u domu, kad su došli na mesto kamina i porodičnih ognjišta, mnogi su ih procenili kao glavni faktor otuđenja porodice.

Meni se čini da porodice nikada nisu ni bile bliske. Svaka porodica je mesto velike ljubavi, ali i velikih tenzija, nesuglasica i previranja.

Nekada je faktor otuđenja bio težak rad, borba za opstanak, ratovi, logori, neravnopravnost… a kad se stekao minimum stabilnog i bezbrižnog života, sa malo slobodnog vremena, tu se nekako neprimetno ušunjao televizor i odjednom bio razapet kao neko zlo koje nas otuđuje i razdvaja, kao da smo sve ove vekove pre njega besprekorno posvećeno gledali jedni u druge, prepuni razumevanja i želje da budemo zajedno.

Sa pojavom interneta i pametnih telefona dogodila se nova vrsta otuđenja: više ne gledamo svi u istu kutiju, već svako u svoj ekran, potpuno rasparčani u izolovane sadržaje, nemamo čak ni uvid šta onaj drugi trenutno konzumira.

U našoj tročlanoj porodici neretko se desi da muž sedi za svojim kompjuterom, ja nešto tipkam na laptopu, a dete igra igricu na telefonu. Svi smo u istoj sobi, ali daleko od toga da smo zajedno. E to je ozbiljno otuđenje.

Pre nekoliko dana sam rešila da povežem kompjuter sa TV-om i da tako gledam Evroviziju. Taj demode estradni cirkus, sa kojeg se dobra muzika davno odselila na srećnije mesto, i dalje je zabavan nama tviterašima na nivou nekog kempa koji niko ne shvata ozbiljno, ali se svake godine digne velika prašina na tajmlajnu oko komentarisanja i svima bude zabavno.

Zato sam htela da se zavalim i gledam sve na velikom ekranu, dok uporedo tvitujem sa telefona. Međutim, desilo se nešto neočekivano. Sav taj kič, šarenilo i pompa koji su sevali sa ekrana, privukli su prvo malog sina, a zatim nam se pridružio i muž.

Nas troje smo proveli tri sata zajedno gledajući Evroviziju. Dete je plesalo, postavljalo pitanja o svetlosnim efektima, kostimima, zemljama iz kojih dolaze učesnici. Muž i ja smo se sprdali na račun glupih pesama, komentarisali ko je koga iskopirao i ko bi mogao da pobedi.

Sve u svemu, bilo je zabavno i uživali smo jedni s drugima. Televizor nas je spojio. Zbog njega smo odložili svoje mini ekrane i svi zajedno učestvovali u istom sadržaju.

Naš sin puno vremena provodi u igri, po galerijama, muzejima, parkićima, plažama, u prirodi. On je dečak od lopte i lego kocki, nije dete koje stalno „blene“ u ekran.

Ali i u tim aktivnostima smo retko svi podjednako uključeni. Obično je jedan od nas sa njim, dok onaj drugi odmara ili završava neke obaveze. Evrovizijsko veče mi je leglo kao neka kockica koja nedostaje. Nismo ni planirali da to veče provedemo skupa, televizor je doneo tu iznenadnu spontanost i odlučio umesto nas.

Foto: Canva

Celi sutrašnji dan sam provela pod tim utiskom. Perspektiva se promenila. Iz ambijenta u kome postoji samo radio, zidovi i lica ukućana, TV izgleda kao opasna pretnja za kvalitet zajedničkog vremena.

Ali iz ambijenta gde svako gleda u svoj telefon, neretko i sa slušalicama, potpuno isključen iz tekuće realnosti, televizor se vraća kao spasitelj porodice i eliminator otuđenja.

Osim toga, dok sam posmatrala svoje dete kako zainteresovano gleda neke sadržaje koje do sada nije imalo gde da vidi (jer je ograničen na ono što mu pustimo muž i ja) pomislila sam kako televizija, za razliku od interneta, ima samostalnost u odnosu na nas, ima svoj tok i svoj program i često može da nam ponudi nešto čega se sami ne bismo ni setili, da nas iznenadi, informiše i nauči, mimo naše namere.

Učinilo mi se u tom trenutku da naše dete koje raste bez televizije zapravo raste izolovano od svoje generacije koja prati TV sadržaje, poput nekog amiša koji pohađa školu u svojoj kući.

Odmah sutradan sam pričala sa mužem i rešili smo da uvedemo kablovsku. Ne mogu da vam objasnim kako me raduje imanje TV-a posle četiri godine.

Sa svim njegovim prednostima i manama, kao i sve drugo na ovom svetu, i televizor ima svoje blagodeti, ako znate da ga koristite kako valja.

Pročitaj još

Od iste osobe

Najnovije