Ljudski odnosinajnovijePorodicaŽivot

Ne diraj me, ne diram te

Rolerkoster emocija nikad nije bio manje pomodan i manje u trendu nego onda kada mu svedočite.

Onda kada ste vi jedini avanturista na njemu.

Piše: Danka Milutinović Redakcija

Uuvviiiiiiii, idemoooooo!

Osvanuo je divan dan, sunčan. Osećate u sebi energiju, obuzima vas celog. Ma, ne da vam da mirujete.

Krećete tako poletni u dan jer danas je taj dan, taj dan početka, onaj Ponedeljak kad krećete da ostvarujete svoje snove, kada zasučete rukave i radite na svojoj sreći. I sve je tako dobro, tako smisleno, tako tamo gde baš treba da bude. Sve je tako u vašem fazonu, vašoj vibraciji, sve vam je kao u malom prstu. Ko, Australija, Aboridžini?

Evo prekosutra pijemo kafu zajedno, tamo sam prekosutra,sutra samo imam neke obaveze..

Na tom vrhuncu niste sebični. Ne, vi želite da i vama najdraži ljudi osete tu lepotu poleta, vide vas koji upravljate raketom koja je pred lansiranjem. I ne samo da vide, vi želite i njih sa sobom da povedete, da i oni budu srećni, pa da potpuno raspamećeni vašim moćima odmah sebi naprave jednu i onda zajedno krenete u osvajanje sveta i grljenja i upijanja svih lepota i blagodeti koji se na ovom svetu, u ovom trenutku, na ovoj planeti mogu pronaći.

Ne, niste sebični. Vi ste srećni i sreću želite da delite.

Foto: Canva

Uh…taj adrenalin. Aaaaaaaaaa. JAAAAAAA!

Danas je prekosutra. Vratili ste se iz Australije, preneli elan i sreću Aboridžinima i dosli ste kući. Nemi ste. Nešto, ništa ni ne osećate. Ravna linija. Lice ukočeno, kao da ste stavili neku mnogo dobru noćnu masku za lice koja je zategla svaku liniju na vašem licu. Ne boli vas, lice je kamen. Ne postoji juče, nema sutra, samo taj mir i tišina danas. Ustajete i takvi krećete u dan.

Jedna mirna linija, ne diraj me, ne diram te, samo tiho, samo bez emocija, samo da upijate tišinu i taj mir jer nema ničeg i ne osećate ništa.

Onda nailazi spust. Strm, dugačak, a definitivno i krivudav. Biće rizično ne ispasti, odnekud čujete.
Možda ste to vi rekli, možda osećate nešto, pa ste samo verbalizovali. Od svih emocija koje
pretpostavljate da će izaći vi pronalazite i čuda..

Po prvi put poverujete da vam neki unutrašnji glas nešto govori i vi osećate da je u pravu, da ste vi u pravu.
Kreće vratolomija. Ko ste vi, šta ste vi za sebe uradili proteklih dana, meseci, godina.

Ko su ti ljudi koji vas okružuju, zar nisu u stanju da osete kada se raspadate, da vam treba pomoć, da vam treba predah.
A oni Aboridžini, oni misle da je sve to tako lako, da je svet nastao za jedan dan, da ćete moći sve da napravite i uradite samo zato što vi mislite da ste prava osoba za to, samo zato što vi zante da ste to zaslužili , da ste za to stvoreni? Hej, breeee!!!! Ljudi, aloo!

Šta ste vi uradili sa svojim životima, jesu li savršeni, jeste bili na Marsu, posetili Aboridžine, imate li vaše dvorce i oaze večne sreće i blagostanja.

ALOOOOOO.

A onda dolazi tuga. E tu ste se potpuno ali potpuno slomili. Tu vam niko i ništa ne može pomoći.

Započeli ste igu u kojoj ste večiti gubitnik. Bol, gubitak, odlazak, strepnja, strah, to su polja na tabli na
kojoj stojite. I suze, te suze tuge..Nisu kao nijedne druge. .

Na kraju ..samo se raspadnete, onako tiho, onako lako, kao kad pahulja snega pada na zemlju i u tom trenutku dodira sa tlom, samo se rasprši. Eto toliko i eto samo tako. Nema je. Prošlo je.

Vožnja je gotova. Da li ste se vozili besplatno ili ste se vozili za sve pare, zavisi kako gledate na sebe, na život. Nastavljate svoj život onakav kakav je bio pre vožnje. Prijala vam je vožnja, sveukupna.

Nekako, možda, sada osećate da ste lakši, da imate realnu sliku stvari. Niste ni u oblacima, ni u rupi do
kolena zarobljeni, nego tamo gde baš treba da budete. Možda. Zavisi od vas. Ako ste ovog mišljenja, verovatno vam se to već dešavalo. Znate proceduru. Sedi, vozi se, bićeš dobro, završiće se. Dok ne krene sledeća.

Ima ljudi kojima je ovakva učestala vožnja počela da smeta. Kažu da se boje da će im sve proći i da im život nije vreme između vožnji već je njihov život zapravo taj rolerkoster. Više sebe daju na njemu nego vremenu koje protekne između dve vožnje.

Ima ljudi koji kažu da je briga o sebi, o emocijama pomodarstvo. Da, kada bi imali novca za pristojnu egzistenciju svi njihovi problemi sa emocijama bi nestali. Da, ima ljudi koji nemaju vremena za svoje emocije i koji misle da je to pomodno.

To.. rešavanje tih problema, lajf koučevi, terapeuti.. to je za one koji imaju pare i koji mogu sad, kao na filmu da odu, legnu i pričaju o svojim stradanjima..

A vi? Ko ste vi, kakvi ste? Jeste li bogati ili se borite za egzistenciju?
Da li se borite za sebe ili ste kolekcionar tobogana?

Pročitaj još

Od iste osobe

Najnovije