Ljudski odnosinajnovijeNaslovna vijestPorodicaŽivot

Staša Koprivica: Gorki smeh roditelja dece koja “ne spajaju noć”

Opet su mi uvalili dete.

Ne mislim na svoju ćerku, nju rado vodim sa sobom; mislim na tuđeg klinca koji mi se spontano prišljamčio i o kojem ne znam ništa, a moram da pazim da mu se nešto ne desi.

Piše: Staša Koprivica Redakcija

Kako mi tako uvale dete?

Ne znam. Nisam nikakva šampionka roditeljstva koja postiže sve i sa lakoćom, uglavnom sam samo smotana i uplašena. Sve mi se obija o glavu jer nisam dovoljno promislila unapred, ili, još gore, zato što previše razmišljam unapred.

Postoji tu, blizu nas, jedan kafić. On je, vrlo zgodno, odmah pored igrališta, ali još zgodnije – iz njega se uglavnom ne vidi to igralište. Lokalni roditelji ga obožavaju, mogu da spoje lepo i korisno: deca se bezbrižno igraju dok oni bezbrižno ispijaju svoje kafe, a bezbrižni su mahom zato što ne vide kako im se klinci lomataju po iskrivljenim penjalicama i očerupanim klackalicama. Raj na zemlji za mudre i iskusne roditelje.

Mi, neiskusni amateri, diskretno pratimo svoje mališane od klackalice do ljuljaške i nazad, držeći sve vreme glupi sokić sa glupom slamčicom u jednoj ruci, a glupi keksić u drugoj, jer smo – glupi. Trudimo se da nam deca imaju osećaj da su sama i slobodna, ali naravno da nisu sama i slobodna, brate mili, jer imaju tri godine i sapliću se sama o sebe. Kako nas ono zovu, beše? “Helikopter-roditelji”?

“Teto… Teto… Teto!” – čujem uporni glasić dok manijački buljim u svoju ćerku koja se nezgrapno pentra uz tobogan i čekam kad će da zapne nogom, pa da poletim i pretvorim se u strunjaču koja će ublažiti pad. “Teto! Teto!” – uporan je mališa. Zaustim da kažem “Šta je, bre?!”, ali lupam sebi mentalnu packu i izgovaram: “Reci, bubice, šta ti treba?”

“Teto, mogu li ja sa vama dole do plaže da bacamo kamenčiće?”

Uopšte nisam planirala da idem dole do plaže da bacam kamenčiće.

Odmerim ga. Dobri dečkonja, krupan za svoj uzrast. Mada, koji je to uzrast? Nekad deluju tupavo jer su preveliki za svoje godine, a nekad kao zastrašujući mali vanzemaljci jer su stariji nego što izgledaju. Ovaj je verovatno tu negde, kao moja mala, možda mrvicu stariji.

“Teto, ‘ajmo na plažu da bacamo kamenčićeeeee!” – zapomaže on.

Umalo da mu odbrusim da treba ide sam da ih baca kad mu se toliko bacaju, a onda shvatim da ne bih volela da moje dete ode samo na plažu i spontano ušeta u rano majsko more.

“Okej, ali idi prvo pitaj mamu da li smeš.”

Mali nekoliko trenutaka gleda neodređeno u pravcu žbunja koje deli kafić od igrališta, i onda odlučuje da je skroz prihvatljivo da me slaže.

“Mama kaže može.”

Rešila sam da ga privedem toj bahatoj majci i odlučno saopštim da nemam nameru da radim njen posao. Dosta su mi uvaljivali decu. Jedva izlazim na kraj i sa ovom mojom malom aždajom.

A, kad smo kod nje, ona je već uveliko primećuje da se družim sa nepoznatim batom, odlučno prilazi i preteći zuri u malog uzurpatora. Potom odlučuje da je bata sasvim korektan tip i trčkara zajedno sa njim pravo na plažu da, pogađate – bacaju kamenčiće.

Izgleda da mi tako uvale dete, svakog puta.

“Mama, mi bacamo kamenčiće!”

“Vidim, dušo.”

“Mi bacamo kamenčiće, teto! Teto, vidi nas, teto!”

Ako još jednom kaže “teto”, odoh ja u more. Obučena. Idem da otplivam daleko, daleko od dece, dovoljno daleko da mogu da vidim dečakovu mamu u kafiću kako bezbrižno pije kafu i uživa u laganom maestralu.

Sine mi, tada, da u dečjem slengu (koji su kreirali odrasli) postoje samo “seke” i “tete” i ništa između. Prvo si seka, pa si teta. Prvo si mlada i slatka i nosiš kikice i odjednom – PUF!

Preko noći postaješ ta matora zdepasta tetka sa užasnom frizurom kojoj deca moraju učtivo da kažu “dobar dan” jer su im roditelji tako naredili. Jesam li ja sada ta teta? Bogami, imam punih trideset sedam, nego šta sam nego teta, dođavola.

Razmišljajući o svojoj metamorfozi propustila sam da primetim da je mališa zagazio jednom nogom u more i sprema se da odšljapka dalje, a moja mala ga prati u stopu. Povlačim ih oboje histerično natrag ka igralištu, oboje se bune i kmeče.

Odlično, sada nisam samo loša majka, već i loša starateljka. Vadim pakovanje keksa iz torbe i sramotno ih podmićujem oboje da prekinu sa kenjkanjem, oni to i čine što mi pruža značajno olakšanje.

E, sad će teta da popriča sa tvojom mamom, mali. Nije teta život našla na ulici, znaš!

Odvodim klince u kafić i gledam kome će dečak da pritrči. On odmah odlazi kod svoje mame koja ne izgleda onako kako sam je zamišljala, ne ispija kafe i nije nimalo bezbrižna.

Majka dosadnog deteta je izrazito mlada žena, devojčurak takoreći, i u naručju drži malu bebu koju nuna iz sve snage. Beba, naravno, odbija da sarađuje. Devojka je umorna kao pas, ali uspeva da mi uputi zahvalan osmeh kada shvati da sam pripazila klinca.

Ne osećam se kao spasiteljka. Žestoko me grize savest zbog zlih misli koje sam joj slala u prethodnih sat vremena, ali i zbog mokrih patika na njenom sinu.

“Jao, ja sam mu dala ovaj keks, ne znam je l’ sme, ako je alergičan i to…” – mrmljam ponizno, devojka, srećom, odmahuje glavom.

“Ma jok, jede on sve. Hvala.”

“Koliko ima bebica?”

“Sad će četiri mjeseca.”

“Je l’ spava?”

“Pa… ”

Obe se nasmejemo onim gorkim smehom roditelja dece koja “ne spajaju noć”.

“Teto, teto, idemo opet da bacamo kamenčiće!”

Vrpoljim se i osvrćem oko sebe, ne znam kako da se izvučem.

Devojka umorno nuna bebu, beba neumorno cvili, mali gleda u bebu očima punim zavisti i prezira, devojka zauzvrat gleda mene očima punim očaja i molbe.

Eto, tako mi uvale dete, svakog puta.

Neka, seko, teta će.

Pročitaj još

Od iste osobe

Najnovije