Lole iz komšilukanajnovijeNaslovna vijestO životu

Najgluplja rečenica na svetu: Deka je umro

Kako preživiš tu najgluplju rečenicu na svetu: Deka je umro?

Piše: Srbijanka Stanković

Negde sam pročitala kako je sećanje samo sećanje sećanja. Da svaki put kad prizovemo neki događaj u misli, mi se u stvari setimo uspomene. Slojevi sećanja su hrskavi, mekani, mirišljavi ili bez ukusa i mirisa.

Ponekad se sećam samo u slikama, bez šuma i bez glasa, pa s mukom čuljim uši, vremeplovim – u prethodnu nedelju, godinu, u prošli život, onaj onda kad smo bili deca pa nismo znali šta su to sahrane, kako je to neko umro i ššš groblja nisu za decu.

A opet, u glavi mi je još sveska za domaći rad, veliko ćirilično D, linije, olovka i mušema na trpezarijskom stolu. Zvono telefona i kratko „nije valjda, eh“. Moja prababa Mica je umrla kad sam imala 9 godina, plakala sam kao kiša – ona jesenja, hladna, tmurna i teška – a mama i tata su rekli samo jedno kratko „bila je stara“.

Ne znam ni koji je datum bio, da li je bila jesen, leto ili zima, sećam se samo neizmerne tuge i kako sam noćima ležala u krevetu i zamišljala smrt kao mrak, kao nešto gde možeš da ideš, gde te eto, tek tako, ima i nema.

Sećam se te uplašene devojčice, odjednom je jasno vidim u Kalininim očima kad tiho izgovorim tu najgluplju rečenicu na svetu: “Deka je umro”.

– Kako umro?

Objašnjavam dugačko, pominjem virus, bolnicu, starost, nebo, anđele i zvezde. Njega sad ništa ne boli. Ponovim nekoliko puta.

Objašnjavam petogodišnjem i trogodišnjem detetu kako će od sada deku moći da vide samo na slikama. Ona se prvo kao ljuti, mršti i na kraju rasplače. Tiho, bezglasno, onako kako je nikad nisam videla da plače. Suze se samo slivaju, brada se skuplja. Načela sam joj srce. Ona još ne razume, ali oseća, otkinulo se maleno parče duše negde unutra.

– U redu je da si tužna.

– Mama, hoću samo da me grliš.

On je već na vratima.

– Idem kod tate.

– Lazare, stani, jesi li razumeo šta sam vam sada rekla?

– Da, deka je umro. – kaže, kao da je to najnormalnija stvar na svetu. Spakujem tu reakciju u ne razume, mali je – fioku.

Samo, u danima koji slede on ne može da krene i vrati se iz vrtića da se ne obraduje dedinom liku na umrlici.

– Eno ga moj deka!

Ona crta, recituje, pevuši – sve je ovo za deku, ponavlja.

Kako preživiš tu najgluplju rečenicu na svetu: Deka je umro?

Vreme teče drugačije kada ode neko kog voliš. Prođe cela nedelja, a tebi se čini da si tek jednu noć pošteno odspavao. Trepneš – a ono kao da se cela godina rastegla između tebe i rastanka.

Posmatram njihovu igru “posle”, slušam kako razgovaraju i pitam se: šta je u tim glavama kad ih poljubim za laku noć posle priče i izađem iz sobe. Da li obese unutar svojih kapaka sećanja ili pitanja o mraku? Hoće li zaboraviti dekine brkove, ljuljuškanja, uspavanku? Ima li veze što je otišao da se ne vrati sad kad im je već utisnuo ljubav u srca?

Ne znam.

Šta je gluplje od rečenice “Deka je umro”?

Kad na dečje zbunjeno i tužno “zašto” moraš da odgovoriš: “Pa, tako mora.”

Pročitaj još

Od iste osobe

Najnovije