Staša Koprivica: I svaki put kao da je prvi

Niko od prisutnih se ne osvrće ka meni, znači je to bila samo misao.

Srećom, nosim debelu masku koja mi prekriva polovinu lica i niko od ljudi u čekaonici ne može da vidi moje čvrsto stisnute usne, ili da čuje moje plitko disanje.

Grčevito se koncentrišem na zidove i onda shvatam da ipak postoje četiri izlaza – jedan ka većoj čekaonici ispred ove manje čekaonice, dva ka lekarskim ordinacijama i jedan ka gipsaoni. Opet sve ima smisla.

Moja ćerka, koja je do tog trenutka mirno sedela kod muža u krilu, počinje nezaustavljivo da se vrpolji i kmeči: “‘Oću kući. Idemo kući.” Maska na mom licu je naprasno postala duplo deblja i stostruko toplija, a ja se ponovo brinem što ne znam gde su vrata, iako, zapravo, sve vreme gledam pravo u njih.

U filmovima i serijama napadi panike uvek izgledaju isto. Lik koji je u problemu se hvata za grudi, hiperventilira, vrti mu se u glavi, pada u nesvest.

Ukoliko je komedija u pitanju, neko će mu već dodati papirnu kesu da histerično duva u nju, a onda će on ili ona da izbrbljaju elokventno sve svoje brige plačnim glasom, pa će dobiti mudar savet da se smire i govore polako.

Duboko prezirem te scene, strahovito me vređaju šablonski prikazi straha, kao da se svi na svetu plašimo na isti način. Svaki iskusni paničar odlično da to nije tačno.

Uvek je drugačije. Uvek bude novo i sveže, maštovito i spektakularno. Ne može da razočara. Svaki put – kao da je prvi.

Preznojavam se u svojoj hotelskoj sobi u Skoplju, usred zime i u pola noći, samo zbog toga što je previše mračno. Inače volim mrak, ali ovaj ovde je uspeo da me probudi. Bio je to previše glasan i napadan mrak. Ne uključujem lampu jer se plašim da otkrijem odakle mrak dolazi.

Pronalazim solomonsko rešenje: skloniću debele plišane zastore sa velikih prozora i pustiću ulično svetlo da obasja sobu. Ipak, ne mogu da se pomerim.

Mirim se sa tim da ću najverovatnije da umrem kada tmina dođe po mene. “Šta ti je, što ne spavaš?” – čujem poznat glas iza sebe u krevetu i to me malo smiri. Sutradan mi muž opisuje kako usred noći bezizražajno sedim na krevetu i zurim u prazninu. Zaključio je da mesečarim.

 Setno slušam vesele glasove moja dva draga prijatelja koji se polako utišavaju jer ja nepovratno odlazim iz sobe u kojoj inače jednom nedeljno igramo društvene igre.

Tužna sam jer znam da ih više nikada neću slušati kako se prepiru oko poena, a i njima će biti mnogo žao što ja više neću bacati kockice za tim stolom. To je zato što umirem. Sigurno umirem jer letim, a moje telo sedi.

Ne mogu da upozorim drugare, mogu samo da prihvatim činjenicu da mene više nema i da će moj želudac stići u kosmos pre moje glave (takav je osećaj). “Tvoj red! Koncentriši se.” – prenem se i ponovo osećam svoje šake i kockice u njima. Njih dvojica zure u mene, ali ne deluju zabrinuto, samo su blago iritirani mojom odsutnošću.

Imam srčani udar i plućnu emboliju istovremeno – užasan bol u grudima me tera na kašalj i povraćanje. Stojim ispred sudopere u kuhinji i strpljivo sprečavam svoju kompletnu unutrašnjost da izleti upravo u tu nesrećnu sudoperu.

Mislim, ako već umirem, nema potrebe da pravim i užasan nered od toga. Neposredno nakon što se simptomi moje neumitne propasti malčice smire, u kuhinju ulazi moja svekrva i kaže mi: “Izgledaš kao da si nešto zaboravila.” O, pa onda je sve u redu, čoveče! Ako izgledam kao da sam nešto zaboravila, treba samo da se setim šta sam to zaboravila i sve će biti okej.

Okidači za moje napade panike su uvek drugačiji i nepredvidivi, ali izlaz iz njih je, za mene, uvek isti. Neko drag i blizak primeti da nisam sva svoja, ali ne pravi dramu oko toga. I to je dovoljno.

Objektivna konstatacija. Mali grumen tvrde stvarnosti koji uspeva da probije oblak usijanih nebuloza. Prozor u stvarnu sliku mene same, onda kada više ne znam ko sam.

Odlično, ali – šta da radim kada nema nikog da mi pomogne?

“Čim osetiš da kreće, probaj da opišeš samu sebe u trećem licu, kao da pišeš didaskaliju u scenariju.” – glasio je odgovor stručnog lica. Eh. Lako je reći. Treba to i primeniti dok se svet urušava.

I, eto me: stojim usred čekaonice na ortopediji i razmišljam kako da hitro pobegnem iz nje, jer ću inače da, pogađate, umrem. Vrata ne postoje, barem ne za mene. Gužva je grozomorna.

Svaki pacijent koji čeka je jednako opterećen svojom mukom, a opet, svaki je nervozan na svoj način. Muž smiruje dete koje odavno više nema strpljenja ni za šta, pa nema kada da smiruje i mene.

A, opet, malena zuri u moju debelu, usijanu masku na licu i očekuje mir i podršku koji joj po pravu pripadaju.

“Ona stoji usred čekaonice, misli da će da umre i pokušava da nađe vrata, dok se, o ironije, svuda oko nje nalaze vrata. Čak četiri komada!” – sklapam jasnu misao.

Postupila sam po uputstvu. Iz nekog razloga, taj glupi opis mi je bio prilično smešan. Glupa je situacija, glupo sam je i prepričala. I dalje sam uznemirena, ali panike je nestalo. Ovoga puta sam ja sama sebi taj glas koji vraća na površinu.

Nije lako, ali kad ti se desi da ne možeš da pronađeš vrata, onda moraš lično da ih nacrtaš.