Ljudski odnosinajnovijeŽivot

Frida: Trend tužnih ljudi

Ljudi su previše tužni, uglavnom bez razloga.

Frida Šarar

Niko im nije umro, nisu bolesni, nisu gladni, imaju krov nad glavom, imaju veća prava i slobode nego ikada do sad, oslobodili su se tradicije, oslobodili su se ugnjetavanja, oslobodili su se nametnutih modela života, oslobodili su se diktatura.

I dalje su tužni. Možda i više nego ranije.

Površno prelećem preko interneta i vidim njihovu tugu kao bezbroj malih nečujnih munja koje sevaju u mraku. Tuga se raširila kao neka bolest. Delimo iskustvo tuge kao sećanje na isti razred koji smo pohađali.

Razumemo se bez puno reči. Neko napiše da je danas plakao na klupi u parku i mi to lajkujemo, jer saosećamo. Jezik tuge je univerzalan. Tuga je univerzalna. Mi se pronalazimo u tuđim suzama.

Mi čak i ne pitamo zašto je ta osoba plakala u parku. Plakala je jer je tužna, normalno. Kao da za tugu treba neki razlog. Svi smo mi tužni, to je naša ljudska sudbina. Teško nam je na poslu, teško nam je kod kuće, teško je bilo odrastati, teško je vaspitavati decu, teško je sa samim sobom.

Foto: pexels

I? Lepo vas pitam, i?! Zar zbog toga treba tugu da pretvorimo u brend? Zar joj zbog toga treba dati legitimitet?

Zar je zbog toga treba uvrstiti u hobije savremenog sveta? Da vam kažem nešto, ta tuga mi se sve više gadi. Iako nisam potiskivačica osećanja, iako sam često bila tužna i tuga je bila moja tema, iako tuga može biti pokretač u stvaralaštvu i pokretač u rešavanju životnih problema, ova današnja tuga mi izgleda drugačije.

Ona nije tu da bi nas pokrenula, da bismo se zapitali ili iz nje nešto stvorili. Ona nije tu kao faza koja vodi u bolje sutra. Ona je tu da bi ostala, da bi se odomaćila i raspištoljila. Ona je lenja i inertna, mrtva i samodopadna. Ona nam leži na jetri i radi selfije. A mi joj to dozvoljavamo.

Ima nešto narcisoidno u opčinjenosti tugom. Kad tugujemo, mi sažaljevamo sebe i posmatramo se pod romantizovanim svetlom koje za sve krivi ostatak sveta. Taj zli svet nas uporno dribla, dok je nama jadnima teško.

Tuga je tako postala naša nova religija. Religija cmizdravih egoističnih narcisa, eto to smo svi mi.

Da ponovim, zdrava tuga je nešto najkorisnije na svetu. Kroz nju se isceljuju duše i stvaraju velika dela. Tuga izazvana gubitkom najdražih, gubitkom zdravlja, krova nad glavom, itd. jeste propratna reakcija svakog normalnog čoveka.

Ali tuga kao životni stil, tuga kao seksualno opredeljenje i tuga kao popunjavanje dokolice, to već prelazi u obest.

Dođe mi da svaku onu ženu što je oklembesila nos, sa čašom hladnog vina u ruci i srceparajućim tekstom, tamo na instagramu, potegnem za loknu i priupitam: “Dobar dan, đe je zapelo?“ i da svakog onog muškarca sa tvitera koji anksiozno mašta o begu u samoću i divljinu, jer ga boli duša i razočaran je u sve, priupitam „Šta tebi to tačno u životu fali, rođače?“

Foto: pexels

Ali ne pitam ništa, samo prođem pogledom i vidim kako se nižu lajkovi, svi su prepuni empatije i niko nikog ne pita šta mu je, jer tuga je kućni ljubimac, svako ima po jednog takvog, pomaziš ga i ideš dalje. Takve tuge ne možeš ni da se rešiš, ona te ukalupljuje i umrežava. Ako si srećan, nešto sa tobom nije u redu.

Pomislim ponekad da je to možda oduvek bilo tako, ili bar da ovo naše vreme nije jedino koje se fura na tugu kao paradigmu i mejnstrim. Setimo se samo romantizma, svih tih tužnih pesnika, setimo se Šopenhauera koji je govorio da je tuga u korenu svega, da je ona bit sveta.

Možda je bio u pravu. Ipak, rekla bih da se ova današnja tuga znatno razlikuje od one nadahnute romantičarske ili metafizičke šopenhauerovske. Ova tuga nije pokretač, nadahnuće i motiv, ona umrtvljuje, ne da ti da eksplodiraš, da se menjaš, da se boriš.

Ta tuga je parazit i nema nameru da ode. Mi moramo da je osvestimo, oteramo i okuražimo se za drugačiji život, u kome sreća nije tako vulgarna i neupotrebljiva reč.

Pročitaj još

Od iste osobe

Najnovije