Ljudi s olovkamanajnovije

Jaffa trenutak – Ana Pandžić – Za nju: Ona, kao mjerna jedinica za sreću

Ostala je prvi put sama na više od par sati.

Dok sam završavala svoje obaveze bilo mi je u glavi sve vrijeme šta radi?

Piše: Ana Pandžić Redakcija

Da li je uradila nešto u kući što ne bih trebala? Slomila neku „skupu“ vazu u ćošku sobe (koja nije moja, postanar sam)?

Jao, pa ostao mi je index ispod stola šta ako ga izgrize, juče je iskidala neki papir na najsitnije komade? Žurim kući, a šta ako mi je uništila omiljene sandale? Da li sam joj ostavila dovoljno vode? Da li treba da izađe vani?

U glavi zbrka, ali evo stigla sam, živimo u prizemlju kuće, prozori su niski pa ću proviriti da vidim šta radi i šta je uradila? Pogledam, leži na mom jastuku stavila svoju igračku ispod brade.

Vidim da je u kući sve u redu, otvaram vrata ona već na pola hodnika, mazim je a ona cvili od sreće što sam kući. Govorim sebi pa šta i da je uradila sve to, srediće se, ovaj osjećaj kada se „zagrlimo“ nema cijenu.

Rekoh joj tada prvi put i to glasno, ti mene činiš srećnom. A da li si ti srećna samnom? Pogled njen mi odgovara DA SREĆNA SAM SA TOBOM. O, hvala ti što si  moja sreća.

Tako već skoro 26.280 dana njen pogled me prati u stopu, njen repić mi maše na svaki moj pogled upućen njoj, njeno izvrtanje na leđa pri svakom mom dodiru, njene šapice na mojim nogama koliko može da dohvati svaki put kada uđem u kući, njen poljubac svako jutro kada izgovorim ma i prvo slovo njenog imena, njena glavica pored moje, njene igračke svugdje po kući,  iii mogla bih ovako u nedogled.

Ovo sve je moj svakodnevni osmijeh, zar je malo? A osmijeh šta je to nego dokaz sreće. Nije bitno kakav je dan bio, da li sam tužna, umorna, ljuta sve prolazi i na sve zaboravim pa i na mili sekundu kada njene šape dodirnu moja koljena, a moja ruka dodirne njenu malu glavu. Taj njen pogled liječi sve…

Vjerujem u to da je u moj život ušla u pravom trenutku, nekako osjećam to. Tada mi je najviše trebala a svaki naredni dan već ne bih mogla izgurati bez nje. Osjećaj da nisi sam SREĆA.

Nisam znala puno o sreći prije nje i dalje ne znam mnogo toga, ali ono bez čega nema sreće je LJUBAV koju ne moraš da žaslužiš. Možete li zamisliti da imate nekoga ko vas voli više nego sebe?

Mimi se zove, Mimica od dragosti, njoj je svejedno, na moj glas se okreće bilo šta da izgovorim.

Pričam prije nekoliko dana drugarici „žalim“ se šta ću  sa njom prati me stalno više nego ranije, ne mogu nigdje bez nje a ona kao da me razumije stala je tačno na ulazu u sobu, pogledala me spustila se prvo u sjedeći položaj a onda legla oborila glavu i uzdahnula kao čovjek. Možda me pitala da li ti smeta što te volim?

Rekoh joj ne smeta mi što me voliš, prekinula sam razgovor i zagrlila je. Izvini Mimi.

Kada počnem pisati ne znam se zaustaviti. Rijetko kada smo razdvojene ali kada smo bile na neki duži period mjesec dana, tata zove poslije dvije sedmice i na moje pitanje šta Mimi radi odgovara počela je spavati na tvojim patikama. Bila sam tada tužna jer sam krivila sebe što sam je ostavila ali i sećna zbog činjenice da imam tu SREĆU da me neko bezuslovno voli.

A tek ovo, da znate koliko srce, sreća i ponos kada je gostovala prvi put u jutarnjem programu na jednoj televiziji. Pa ljudi to malo stvorenje priređuje mi nezaboravne trenutke. Kako sam bila ponosna i srećna.

Ne zna da govori ali i ne mora, riječi nama nisu potrebne.

Sjetih se sada, bilo je baš simpatično, prije neki dan sjedimo u kafiću ona skoči sa stolice i ode, u parku smo pa može, nema je par minuta. Odem da provjerim, uspjela je ući na teniski teren dok su neki momci igrali uzela lopticu i trči već nazad da mi se pohvali.

Meni smiješno ali neću da se smijem moram prvo da se izvinim momcima. I njima je na sreću bilo smiješno. Kada za par minuta ide trener i nosi u kesi desetak loptica za Mimi. Kako smo samo zajedno bile SREĆNE, ona zbog loptica a ja zbog toga što je prešarmantna.

I tako moj svaki dan već šest godina pa i oni najtužniji dani za svakog čovjeka gubitak, neuspjeh, padovi sve je lakše sa NJOM. Ne mogu da pronađem prave riječi, žurim da toliko mnogo kažem o toj posebnoj POVEZANOSTI između nas.

Mene svaki njen pogled, dodir, poljubac, pokret čini srećnom. Pa samo taj zvuk šapica da čujete, da vidite kako izviruje glavicom i traži me SVE BIH VAM BILO JASNO, vjerovatno razumiju svi oni koji imaju tu sreću da imaju svoje najbolje prijatelje – PSE.

Za mene a i nju sreća i ispunjena misija za taj dan je kada nahranimo, spasimo i usrećimo na bilo koji način nekog od njenih „drugara“.

Nisam doživjela prije nje nista slično, ovo je posebna dimenzija sreće. Hvala ti moja Mimice. Ja sam izabrala nju preko slike a ona se potrudila da mi uljepša život i to uspješno radi već šest godina svai dan, u svakom trenutku. A nas dvije smo zajedno odabrale još jednog člana ekipice našu macu, o njoj drugi put.

Možda sam sve već rekla u prvoj rečenici. Sreću ne treba puno objašnjavati ako postoji, vidi se iz svemira. Evo leži pored mene  odobrava i „lajkuje“ ovaj tekst možda samo zbog toga što jedva čeka da krenemo ka krevetu, spava joj se, kasno je.

Hvala NJEMU na najljepšem poklonu tog 22. septembra 2015 godine.

Konkurs organizuju Lola magazin i Jaffa napolitanke

Pročitaj još

Od iste osobe

Najnovije