najnovijeŽivot

Staša Koprivica: Bangava i smotana

Mit o mom bebećem prohodavanju se u porodici prepričavao po rođendanima kao zabavan vic.

Piše: Staša Koprivica Redakcija

“Ona ti je prohodala sa deset meseci, nije joj se svidelo, pa je gospođica prosto odustala. Mi zvali rodbinu da vidi kako hoda, bila je baš smešna, a ona – ni makac. Čekala je posle puna četiri meseca da opet počne.”

Daleko od toga da sam bila tromo dete. Živela sam na biciklu, leti kod babe na moru plivala i skakala po stenama i sa njih, uvek napolju, uvek u brzini. Međutim, kada god bi došlo do bilo kakvog grupnog sporta ili aktivnosti, bilo mi je jasno davano do znanja da sam antitalenat.

Imala sam oko pet godina kad me je Buca, drugar iz zajedničkog dvorišta postavio da branim na “golu” ispred kapije, dok su on i njegova dva drugara silovito ispucavali lopte ka meni. Baš su im se ispucavale lopte, a niko drugi nije želeo da brani.

Ja sam je odbranila… Zubima. Levi gornji kec je odleteo u nepoznatom pravcu. Rečeno mi je posle da nikako ne prilazim lopti, jer baš ne znam kako sa njom.

Prihvatila sam to kao datost: ne umem da uhvatim loptu. Lastiš – takođe izbegavati, jer skačem kao neka tetka. A i kondicija mi je ionako nikakva, mnogo se brzo zadišem.

Okej, nema problema.

Kada su na red došli časovi fizičkog, počela sam da strepim. Bilo me je sramota koliko sam smotana.

Moj dragi i dobri učitelj iz osnovne škole je i sam bio profesionalni sportista, pa je fizičko bio jedan divan i pažljivo osmišljen predmet, sa zanimljivim i uzbudljivim programom, prilagođen najrazličitijim sposobnostima i potrebama.

Džabe.

Na samu pomisao da ću morati da igram “između dve vatre” puna dva sata, moj želudac bi se ispunio nelagodom. Nikada nisam uhvatila loptu, jer ja ne umem da hvatam.

Nikada nisam skočila kako valja, jer ja ne umem da skačem. Brzo bih se umarala, jer mi je kondicija nikakva. Gledala sam da što manje trčim, jer trčim bangavo.

U početku sam se još i trudila pomalo, ali kad sam shvatila da me pri raspodeli igrača uvek biraju među poslednjima, (čak i posle neke izrazito gojazne dece) – digla sam ruke. Podmetnula bih se da me lopta odmah pogodi, najbolje u glavu, i otišla da čitam knjigu na miru.

Učitelja je to počelo da nervira. Vidi čovek: dete zdravo, pravo, ništa mu ne fali, a ponaša se kao neka uvređena baba. “Pa, ne mogu čitav život samo sastavi da se pišu, Stanislava!” doviknuo mi je negde krajem četvrtog razreda, razočaran mojim odustajanjem. “E, baš mogu!” – promrmljala sam prkosno.

U višim razredima sam otkrila čari “poštede” – te magične, opskurne šifre kojom se na društveno prihvatljiv način saopštava nastavniku fizičkog da imaš menstruaciju.

Moji ciklusi su, naravno, za nastavnike trajali i po dve, tri nedelje, koliko god bih uspela da izvučem. Verovatno sam bila jedina u istoriji škole koja je imala dvojku iz fizičkog na tromesečju.

Razredna bi to već nekako ispravila na kraju godine u peticu. Nikog nije bilo briga. Još jedna bangava, smotana štreberka.

U srednjoj školi sam se dogovorila sa porodičnim lekarom da mi osmisli posebno grozomornu dijagnozu zbog koje bih trajno bila oslobođena fizičkog i tako je mojim mukama došao kraj.

Ili su tek počele?

Izbegavanje sporta je dovelo do gojenja, gojenje je dovelo do mnoštva dijeta, dijete su dovele do gomile frustracija, frustracije do gojenja. Ukrug, ukrug.

Bilo je tu izleta u časove joge jer tu svako radi svoje i ne obraća pažnju na druge ili odlazaka u teretanu kad je najpraznija, usamljenog obrtanja vijače u stanu, usred noći, uz seriju. Samo da me niko ne vidi kako sam bangava i smotana.

Sa trideset i dve godine je održavanje optimalne telesne težine prestalo da bude primarna briga. Tada je glavna muka postao strašan hronični bol u leđima i kukovima.

Drugarica mi je, videvši kako se mučim, preporučila grupne treninge kod najpoznatijeg nepoznatog trenera i fizioterapeuta u gradu, čoveka gvozdene discipline, lekovitih ruku i surovog humora.

“Mi tamo radimo sve. Svi radimo sve! A i ima svega – tegova, trčanja, borilačkih veština, padanja, skakanja, jao, a da vidiš šta sve radimo sa LOPTOM! I svi se blamiramo stalno i sprdamo se na svačiji račun!”

Zvučalo je kao antologija mojih najgorih strahova.

Ali, pošto je majstor moju drugaricu nepobitno vaskrsnuo iz jezivo lošeg stanja nakon bolesti, odlučila sam da moji bolovi zavređuju najstrašniji tretman.

Sklupčana na ivici strunjače uza zid, pažljivo sam pratila sve što redovni vežbači rade. Bilo je to kao fizičko na kub, ljudi su radili neverovatne stvari uz mnogo napora, a ipak – u sali je vladalo veselje.

Svi su se međusobno prozivali za sve. Svaka naznaka srama bivala je poništena trudom, radom i humorom. Trenera su svi slušali, ali nije bilo straha – samo želje da se prevaziđu prepreke. Sećam se trenutka u kome mi je konačno sinulo: “Aha, znači ovo ljudi vole kod sporta!”

Čoveku sam se odmah izvinila što sam bangava i smotana. “Znate, ja imam taj neki problem… Ne umem da uhvatim loptu. Okej, to je samo jedan od problema, hehe.”

On je na to baš jako prevrnuo očima i izgovorio rečenicu koju ću čuti još mnogo puta tokom narednih godinu dana: “Ne kreveljaj se, nego RADI!” I ja šta ću – uzeh da radim.

Malo po malo, naučila sam kako da koristim tegove, kako da trčim, kako da se borim, kako da padam, kako da skačem, i kako da uhvatim tu prokletu loptu.

Naučila sam da je normalno da pogrešim, i da je još normalnije da je ta greška nekome sa strane mnogo smešna. I meni je postala smešna.

Naučila sam da nisam lošija osoba zbog toga što nešto ne mogu čak ni posle mnogo pokušaja, jer sam ipak – pokušala. Naučila sam koliko je lepo i korisno vežbati sa drugim ljudima i koliko je radost oko postignuća veća kada je deliš sa onima koji su svedočili tvom trudu.

Nakon nekoliko meseci, trener mi je tokom neke vežbe rekao: “Vidiš, ti imaš odličnu fizičku predispoziciju za ovo, šteta je što se nisi malo više bavila sportom.”

Tad mi je došlo da umrem od smeha i da se rasplačem – istovremeno.

“Kako, bre? Ja sam…”

“Nisi ti bangava i smotana, nego su tvoji isprojektovali svoje strahove na tebe dok si bila mala. Nema to veze s tobom.”- rekao je krajnje ležerno, kao da to nije rečenica koja će pokrenuti lavinu dobrih stvari u mom životu nakon toga.

Činjenica je da nisam neki Olimpijac ni danas, četiri godine nakon tog razgovora. Umem često da budem slonica u staklarskoj radnji, a dobačen mi predmet ne uhvatim baš svaki put. I to je okej.

Jedino što znam zasigurno je da ću svojoj ćerki uvek govoriti da prelepo trči, čak i ako primetim da to radi isto kao ja. 

Pročitaj još

Od iste osobe

Najnovije