Jaffa trenutak – Jasna Bošković: Postoje neki mirisi koji te vrate u prošlost

Postoje neke uspomene, čvrsto zapakovane u album sećanja, koje, kad skineš prašinu sa njega i onaj celofan u koji je uvijen, oslobode one najlepše emocije koje možeš da osetiš.

Najviše smo volele petak, jer tog dana posle škole, išli smo kod babe Mare na ručak. Dve čupave devojčice sa torbama na leđima jedva su čekale tretnutak kad će ući u kuću.

Taj neizdrž da zaviriš u špajz i pronađeš flašu sirupa od višanja, odmah iza vrata i kao da ga nikad nismo pile, popile bismo po navici  nekoliko čaša odjednom.

Stara kuća mukom izgrađena i u dvorištu još stariji orah. Znala si da otvoriš vrata hodnika i staviš onu tešku peglu u koju se sipa žar, da ih drži, da se ne otvaraju.

U hodniku frižider “Obodin”, a u dnu hodnika prolaz do kupatila. Možda je bilo staro, ali je uvek bilo čisto i mirisalo na Albusov sapun.

Odmah pri ulasku u kuću mirisala je supa. Peršun, sitno iseckani, na tanjiriću, pokraj šerpe, čekao je “da se doda na kraju”. Posle supe, rinflajš, pre supe obavezna je bila pura. Žuta, od kukuruznog brašna, a posle ručka ponekad umesto štrudle divni, mirišljavi salenjaci sa pekmezom od šljiva.

Tvoje divne i nežne ruke su nas svašta naučile. Znale smo i da pletemo, i da pravimo pitu. Išle bismo oko stola i otparivale krajeve testa, koje je prekrivalo ceo sto, a onda bismo mi pravile svoje male pite.

Tvoje nežne oči su nas uvek milovale pogledom.

Kada ste vi „veliki“ pili kafu, mi smo pile belu kafu, iz onih zlaćanih fildžana, a najviše smo volele kada smo ostajale da spavamo kod tebe.

Tada bi se okupale u malom lavoru ispred Alfe, jer je u kupatilu bilo hladno, i trk ispod dunje na spavanjac. Najslađe se tad spavalo.

Za svaki rođendan si nam donosila ceger sa friško ispečenim štrudlama. Sa sirom, sa višnjama, sa makom. Za svakog po nešto. Prekrivene šarenom krpom, mirisale su na ljubav.

Nisam ih jela, evo punih 10 godina, otkad te nema.

Čini mi se da, kad jako poželim, mogu da te sanjam. I u tom snu osetim svu toplinu tvog zagrljaja. Nikad nisi viknula na nas. Sećam se svih haljina i suknji koje si nam šila, čarapa koje si nam plela i onog tvog “Rodo moja”.

I svega lepog što si nam ostavila u amanet.

Otvorim često taj album sećanja, najvredniji na svetu, i kao da opet imam 10 godina, vidim i osetim svu ljubav koju si nam pružala.

Jer, postoje neki mirisi koje ni godine ne mogu da izblede.

Postoje neke uspomene koje ni godine ne mogu da izbrišu. I, kako starim, sve više mi fališ. Ponekad se pitam da li je to normalno. Volela bih da si mogla da dočekaš svoje praunuke.

Postojiš ti, bako, u mom srcu i uvek ću te rado spominjati u svojim pričama.

Kamo puste sreće da ja jednog dana budem upola takva kao što si ti nama bila.

Konkurs organizuju Lola magazin i Jaffa napolitanke