Ljudi s olovkamanajnovije

Jaffa trenutak – Gordana Bajović: Za mene, more je jednako mir

Srećan trenutak na plaži.

Zvuči kao kakav kliše.

Piše: Gordana Bajović Redakcija

Posebno u periodu kada je se svi uželeli. Kada nas je trenutak koji predugo traje odvojio od onoga gde, po samoj prirodi stvari, uživamo. Čak i kada živimo u primoarskom (ili priokeanskom) gradu. Pa i kada je to u pravcatoj pustinji.

Opirala sam joj se. Bežala. Odbijala da se “pečem” na temperaruri od preko 40 stepeni u uslovima zaista teško izdrživim.

No, evo me. Bure u duši su toliko nadošle, da im je bilo potrebno jedno mirno more, pa neka i bilo sasvim mlako i neosvežavajuće. To Sunce koje zalazi prelepo, uz beskraj boja i bez oblaka, kao što je to u našoj zemlji slučaj, koji bi te boje zaklanjali.

Image

Poveterac koji jedva očekuješ kako bi iole ublažio vrelinu. I samo duboki udasi, oni  koji prožimaju u samog tebe, kako bi na časovima joge rekli. Nepregledno plavetnilo. Skoro prazna obala. I ona. Ta beskrajna voda. Ona i ja.

Za mene, more je jednako mir. Beskonačni i večni mir. Nepregledni spokoj. A kao žena koja je uvek to budila u drugima, kako kažu, svojim karakterom, nekada je potrebno da isti i ja negde “upijem”. Verovali u sudbinu, ili “maktub”, kako ovde kažu, mislim da me je zato život ovde i poslao.

Da u danima kao ovome, kada je duša i sebi teška i izašla bi iz kože (iz naše čuvene, balkanske, tesne kože), i ona ima šta i koga poslušati, ono što će je staložiti.

I, nekako, sve dobija druge boje.  Polako se sleže, stabilizuje. Slani miris ulazi u nozdrve, pore i ćelije. Kako prolazi vreme, sve je čarobije. Kako se užarena lopta spušta, tako i temperatura, a telo se opušta. Što je mnogo bitnije, i um. Tvoj svemir u glavi prestaje vrištati. Ma da mu je samo bar vikati.

Image

Da ti je samo prihvatiti da će stvari ići svojim tokom, koliko god ih pokušavamo kontrolisati. Baš kao taj zalazak Sunca. Prihvatiti. Verovati. Sve će biti. Stvari će se rešiti.  A ti ćeš isplivati. Nećeš, kao sidro, što reče moj drug, biti na dnu. Ako ne veruješ, pa, samo pogledaj. Zar nije čudo sve ovo oko tebe? Zar ne shvataš da si srećna, samo zbog ovog pogleda? Vrućeg vetra, morske pene i zalaska.

Dečijih okica koje u prolazu hvataš, i njihovih osmeha koji ti zagreju dušu. Onog straha od mačaka koji pokušavaš prevazići, evo, baš sa ovom koja šeta do tebe? Hm, da pokušaš tako otkloniti i druge strahove? Brige? Sumnje? Gardove? Hajde da sada, baš na ovoj plaži, to sebi obećaš.

Jer znaš da sama sebi najviše trebaš (mada znaš i da to nije pravi oblik glagola). Sunce se poklonilo i polako tone. Ali nećeš više i ti. Biće još dana. Sreće. I megdana.

Samo da je nama nas. A kada se umoriš, znaš gde uvek možeš doći. Znaš da je tu tvoj ambijent, koji smiruje. Vraća smisao. Usrećuje. Znaš gde nekada treba ćutati spolja, a voditi dijalog unutra, i gde će se sve smiriti. A ti ćeš opet biti jaka.

Za druge, ali prvenstveno za sebe. I verovati. Diši.

Konkurs organizuju Lola magazin i Jaffa napolitanke

Pročitaj još

Od iste osobe

Najnovije