Ljudi s olovkamanajnovije

Jaffa trenutak – Dušica Đinović: Sreću čine sitnice i osmesi

Sat zvoni i počinje još jedno jutro koje obećava standardnu proceduru dana.

U glavi mi se već odmotava poznati scenario: užurbano spremanje za posao, vrtić, gradska gužva, posao, kancelarija…

Piše: Dušica Đinović Redakcija

Popodne obrnuti redosled, priprema večere i ponekog slatkiša. I pored tog „haosa“ srećna sam što se svako jutro moja porodica i ja probudimo živi i zdravi, što je dete „sposobno za kolektiv“- a mi za posao, da u ovom brzom životu kada se sve svodi na materijalne stvari u meni postoji još malo nade da će dete biti odgajano onako kako su nas odgajali u srećno vreme.

Vreme kasnih osamdesetih i ranih devedesetih godina do inflacije koja je učinila da bananu vidimo samo na slici, a čokoladu na najlepšim reklamama sa dalekim Alpskim planinama i osmesima izmamljenih pri pomisli na predele u kojima raznoliko livadsko cveće miriše na najfinije parfeme koji su bili naš nedostižni trofej.

Ispitivanje bez preispitivanja, jer zaista svako živi svoju životnu priču bez recepta i nepisanih pravila brzog megalopolitskog života. Mi smo trenutno u fazi pitanja kada će drugo?

Znate ono ispitivanje kada imate malo više od dve decenije kada ćete da završite fakultet? Kada ćete naći posao? Kada će gospodin Pravi? Kada će prvo dete? Kada će drugo dete?

Puno je tema na koje ljudi žele odgovor, bespravno ulazeći u Vaše cipele i želeći da podele poneki savet potpuno besplatno i bespotrebno.

Dok odlažem poslovnu dokumentaciju koja čeka kasne večernje sate kada ponovo budem „on-line“, lap top sa torbom koja je preteška – ili mi se možda čini?…Skidam salonke i garderobu gotovo u hodu.

Dok skidam preostalu šminku i razmišljam da li je skupoceni korektor dovoljno prekrio podočnjake na današnjem „zoom-u“ primetim da moja znatiželjna devojčica proba štiklice i silno želi da je velika.

Tada gledajući tu scenu u ogledalu, setim se detinjstva, vidim mamu koja odlazi na posao u lepim šarenim kompletima i haljinama, sa štiklama koje sam potajno kada dođe sa posla obuvala i glumela veliku damu.

Ni slutila tada nisam koliko je umorna bila od napornog posla, a uvek nasmejana i doterana, voljna da nam posveti pažnju, da nas vaspitava, da se igra sa nama, da nam spremi omiljenu poslasticu ili kolač. Njene ruke su uvek bile tu da nas zagrle, nesebično i bez ograničenja.

Gledajući moju devojčicu – samo se nasmejem, prepoznam sebe, prepoznam mamu i trudim se da budem kao ona, puna tolerancije i da ponosno koračam kroz život, učeći moju devojčicu pravim vrednostima.

I shvatam da je taj momenat istinskog smeha na njenom licu i ogromna želja da uđe u svet odraslih neopisiva sreća kojoj teži. U štiklicama koje su na njenim malim stopalcima uspeva da prevari ne samo mene, već i čitav univerzum da je svet kojem teži lepši od detinjstva i igre sa drugarima.

Saznaće odgovor kroz par godina, kada bude stavljala parfem i obuvala svoje štiklice i nasmejana krenula u život verujući da će njen osmeh i lepa reč otvoriti sva vrata na koja pokuca. To joj zaista i želim, da to uverenje bude ulaznica za svet koji će nadam se biti gostoprimljiviji za srećne osmehe.

I da će takvih osmeha biti još više!

Konkurs organizuju Lola magazin i Jaffa napolitanke

Pročitaj još

Od iste osobe

Najnovije