Ljudi s olovkamanajnovije

Jaffa trenutak – Jagoda Jovanović: Kroki ide svojoj drugoj kući

Kroki se rodio u Beogradu u septembru prošle godine. Tata mu je iz Barselone, a mama iz Beograda. 

Piše: Redakcija

Jagoda Jovanović

Foto: Privatna arhiva

Kroki se zapravo zove Kai, što na havajskom znači more. Dali smo mu kratko ime da mu vršnjaci ne bi davali glupe nadimke. Poput Krokija. Prvih 9 meseci njegovog života nisu ga grlile španske bake, deke i tetke. Pa je Kroki odlučio to da promeni i krajem maja, krenuo je svojoj drugoj kući. 

Privatna arhiva

Stoički se vozio 9 sati kroz Hrvatsku i Sloveniju i sa strpljenjem čekao na granicama. Kroki putuje za Barselonu kolima  jer sa njim putuje i njegov četvoronogi, pomalo namćorasti drug, Đuza. Prvu pauzu Kroki je napravio u vili Il Borghetto u Perkotu, Italija. 

Perkoto, Italija

U vili Il Borghetto su po svoj prilici nekada živeli bogati Italijani sa severa, a sada odsedaju kojekakvi poput Krokija, roditelja mu i Đuze. Sin od Il Borghetta je Elijas koji živi u Rijeci, a voli roštilj u Leskovcu. Prvo što smo čuli kad smo se parkirali ispred Il Borgetijevih je bilo: ,,Dobar dan, dobrodošli.”.

Smestili smo se, Kroki izglancao podove sobe svojim šarmantnim outfitom, pa smo otišli da prošetamo. Lep je Perkoto, i sve nekako uredno, severnjački, podseća pomalo na predgrađa Beča. Taman kad smo ustanovili da su ovi Italijani sa severa hladni kao Austrijanci, u seoskom baru nas je dočekao Adrijano i isćaskao se sa nama, kako je ekstrovert u meni mogao samo da sanja. 

Krokijev tata je pio aperol špric i svoj nekada tečni italijanski šarao sa: ,,Da, to je to, Ti voglio chiedere nešto…”. Ja sam se iz petnih žila naprezala da razumem Adrijana, po zanimanju kamiondžiju a po opredeljenju šarmera, koji nas je počastio verom da možemo sa njim da razgovaramo na italijanskom. Naučili smo svašta to veče u Perkotu. Da su Tršćani seljaci, da je frijulski poseban jezik, da ovde vole palentu sa nečim u šta ide sir i da Kai na frijulskom znači puž.

Iako je Adrijano bio skeptičan u pogledu toga šta njegovo selo može da ponudi svojim posetiocima, mi nikada nećemo zaboraviti Perkoto.

Kroki je takođe bio veoma zadovoljan, što je izrazio obilnim aplauzom. Sledeću pauzu Kroki je napravio u Montepulciano, Italija. 

Privatni arhiv

Stare kuće, pomalo nakrivljene, uske ulice koje idu gore dole, stepenice, vinarije na svakom koraku, vrhunska klopa na stolovima restorana. Prvi utisak o Montepulcianu Kroki je prespavao, ali se probudio u pravom trenutku da proba selekciju sireva sa džemom od smokve. Kroki je  ozbiljan ljubitelj sira. A bogami i kafane. 

Pažljivo posmatra ljude i čeka da ga neko pogleda pa da malo prozbore. Sledećeg dana otišli smo na piknik. Sedeli smo ispod drveta masline,pili vino i jeli sir (prema isečku iz novina u radnji,najbolji pekorino na svetu). Ispred nas bio je Montepulciano,iza nas beba koja spava. Djuza kaže da je Toskana sve što je sanjao. I više. ,,Takođe, ako se beba probudi, dajte joj sir.”, dodaje Đuki. 

Privatna arhiva

Rim, Italija

U Rimu smo bili kratko. Taman dovoljno da se Kroki slika sa Đuzom u Vatikanu. Ispred njih široka avenija, biciklisti u punoj opremi, galebovi poziraju malobrojnim turistima. Kamperi kampuju, beskućnici računaju da ih baš tu niko neće dirati.

Veče je, a još uvek dan. Suncu se je još uvek ne ide nigde.

,,Đuzo, šta kaže Papa?”, pitao je Kai.

,,Kaže da prestanem da zapišavam Vatikan.” 

Kad se Kroki slatko ismejao u parku Vile Borgeze, Rim je postao lepši. A mi smo krenuli dalje.

Negde na Mediteranu

Iz Rima putujemo za Barselonu barkom da Kroki ne bi morao da stoički sedi u kolima još 10 sati. Barka je Đuza – friendly. A i muž nikada nije video rodni grad sa mora. 

Luka Civittavechia nam se učinila ogromnom. Pitali smo se kakvi to ljudi putuju brodom iz Rima u Barselonu i zašto. Kroki se probudio u nevreme i skakao po nama u kolima sve dok se nismo ukrcali na trajekt Grimaldi lines Rim-Barselona.

Zamišljam da je Grimaldi bio neki grof koji je odlučio da se upusti u prevoz robe u putnika morskim saobraćajnicama. Sto godina kasnije, ispostavilo se da je doneo dobru poslovnu odluku.

Noć smo proveli u malenoj, ne baš najčistijoj, pet – friendly unutrašnjoj brodskoj kabini. Probudili smo se u mraku, negde na sred Mediterana. Možda nije baš na sred, ali kad ne vidiš nijednu obalu, to je subjektivni osećaj.

Kad putuješ sa Đuzom, kretanje ti je ograničeno na kabinu i palubu. Iz kabine smo pobegli glavom bez obzira.

Na palubi poslednjeg, jedanaestog sprata, sedimo za napuštenima barom koji gleda na prazne bazene. Na drugom kraju bara sedi desetak Bugara, kamiondžija.

Pored nas par sa sinom i dva mala bela psa: Mr Li i Ms Mi, što je, kako smo naučili, švedsko ime. Madlen je Šveđanka, a šarmantni bucko je Mađar koji je pobegao iz vojske pre tridesetak godina i od tada živi u Švedskoj. Njihova tura mogla bi se nazvati Grandchildren Tour. Ukupno imaju sedmoro dece. Ona četvoro, on troje. Upoznali su se preko svoje dece, koja su u braku, tako da, iako nemaju svoju decu, imaju zajedničke unučiće. 

,,Hvala Bogu da su se oni upoznali.”, kaže Madlen.

,,Zamisli da nas dvoje imamo svoju decu, to bi bilo toliko komplikovano da bih ja verovatno svom detetu bio deda.”, smeje se bucko. 

Eto ko putuje brodom iz Rima za Barselonu, razmišljam ja u sebi. Đuzi nije još uvek najjasnije da na palubi može da piški i kaki, pa obavlja samo neodložni mali piš.

Dva Španca u pedesetima trče krugove po palubi, bez majica. To uopšte ne izgleda toliko loše kao što zvuči.

Brodski majstori razgovaraju preko toki vokija.

Italijanski i španski se prirodno pretaču jedan u drugi.

Uplašena ptica sleće na bar. 

Telefoni nemaju signal. Vreme čudno teče.

Kroki  spava.

Mi ga volimo.

Barselona, Španija

Broj zagrljaja koji je Kroki dobio u Barsi ne staje u ovu priču.

Srećom za Krokija, život čuva mnoge priče.

Konkurs organizuju Lola magazin i Jaffa napolitanke.

Pročitaj još

Od iste osobe

Najnovije