Lole iz komšilukaO ljudima

Frida Šarar: Crveni fića

Negde sredinom 1979. parkirao je u dvorište svoj prvi auto, fiću.

Piše: Frida Šarar

Foto: Pixabay

Smestio ga je pažljivo u hladovinu velikog oraha, povukao ručnu i uzbuđeno izašao iz njega, trudeći se da ne zalupi prejako vratima. Zatim se odmaknuo par koraka i zaljubljeno ga pogledao, a onda sporim hodom napravio nekoliko krugova oko auta, pažljivo promatrajući svaki detalj.

– Tako nisi ni u mene gledao, kad smo se venčavali.

Sanjiv glas mlade žene koja je ispod haljine nosila poluloptu trudničkog stomaka, trgnuo je Radeta iz uživanja u pogledu na crvenu karoseriju dobro očuvanog polovnog fiće.

– Naš prvi auto!

Mahnuo je ključevima iznad glave, pa zagrlio ženu. To je bio jedan od najboljih dana u njegovom životu. Od kad zna za sebe, Rade je obožavao automobile. Video ih je nekoliko puta u detinjstvu, kada ga roditelji odvedu u grad. U selu nije bilo automobila.

Njegov otac nije imao ni za traktor. Prevozno sredstvo su im bila zaprežna kola i krave. Kad je imao devet godina, neko mu je poklonio mali drveni auto. Igrao se sa njim sve dok nije izrastao u mladića. Drugu igračku nije ni imao.

Koliko god da ga je čuvao, autić je podlegao zubu vremena, gubio točak po točak, ogulio se i promenio oblik. Ostala je na kraju samo ofucana drvena olupina koju je nemoguće voziti. U to vreme, u selu, igračke su bile privilegija i retkost, nisi mogao staru da zameniš novom, niti slomljenu celom. Radetov autić je doživeo starost i raspao se. Ali njega tada igračke više nisu ni zanimale. Taj mršavi srednjoškolac zeleno-žutih očiju, sa par pegica na nosu, šetao je posle časova po gradskoj kaldrmi, držao ruke u džepovima okraćalih pantalona i gledao prave automobile kako prolaze. U njima se vozio neki sasvim drugi svet, beskonačno udaljen od Radetovog oca u vunenom džemperu, koji pre svitanja upreže krave. 

Kad je završio osmi razred, rekli su mu:

– Ti si stariji. Ti ćeš da ostaneš, da obrađuješ zemlju. Mlađeg ćemo da damo u školu.

To je bila privilegija starijeg sina. Da ostane nepismen i nasledi očevinu. Mlađi su manje bitni, njima sleduje škola i sloboda.

I Rade je pristao, to je ionako bila njegova dužnost. Gledao je očevu grbu na leđima, hrapave ruke i crne nokte, znao je dobro kakav ga život čeka. Ali tu se rodio i nema kud. Poreklo ga je usisalo kao živo blato. A onda se, kao dobra vila, odjednom pojavila tetka, ponudila hranu i smeštaj, porazgovarala sa Radetovim ocem i odvela oba dečaka, ni manje ni više, nego u Beograd, u srednju školu. Iz carstva zaprežnih kola, u carstvo automobila.

Tokom života u Beogradu, Rade je naučio kako neka stvar može biti daleka i nedostupna, čak i kad joj priđeš sasvim blizu, čak i kad je dodiruješ, čak i kad živiš pokraj nje. Nije bilo dovoljno dugačkog mosta koji bi povezao dečaka kratkih nogavica i mekanu unutrašnjost bilo kog automobila. Ali je on taj most zamišljao, video ga je kako vijuga kroz godine, probija se kroz vreme. Zbilja čudan most je krivudao po dečakovoj glavi. Nadvijao se iznad sedam gora i sedam mora i tamo negde na kraju, ušuškan u izmaglicu neizvesnosti, čučao je jedan mali auto. Prazan, crven, poput prepolovljenog srca. Čekao da u njega sedne Rade.

Zagrlili su se u hladovini oraha i stisnuli između svojih tela poluloptu šestomesečnog stomaka. Na proleće će se ta devojčica, umotana kao vekna, mnogo puta skortljati sa zadnjeg sedišta i bupnuti o pod. Majka bi podigla bebicu na sedište i nastavili bi dalje. Prijatelji su im govorili: „Vas troje ste kao čerga! Izlazite li nekad iz auta?“ A oni su se na to glasno smejali i vozili dalje i dalje, po celom svemiru.

Moj otac danas ima 66 godina, promenio je do sad dvadesetak automobila, ali kaže da nikad nijedan nije voleo kao tog fiću. Priča mi da ga je jednom odvezao kod automehaničara i stao u red sa drugim autima koji su čekali. Lade, tristaći, bube, čak i jedan mercedes. Mehaničar je promolio glavu iz rupe u podu, bacio pogled na sve koji čekaju, a onda prstom pokazao na crvenog fiću:

– Daj to govno! 

Rekao je hladnokrvno, pokušavajući da iz mekog pakovanja Drine izvuče zadnju cigaru, cepajući srebrni papir kažiprstom. Radeta kao da je neko haubom odvalio po glavi. „Govno??? Kakvo bre govno?!“ Došlo mu je da zgromi mehaničara, da se okrene i ode. “Kakav grozan tip. Kako se samo usuđuje!“ mrmljao je Rade u sebi, razmišljajući kako da zaštiti dostojanstvo svog dragocenog fićka. Kroz sekundu-dve je shvatio da on tu ne može ništa. Za mehaničara je, u reci drugih automobila, taj polovni fića bio jedno obično govno. Rade bi morao celi svoj život da prespe u njegovu glavu. I onaj drveni autić i vuneni džemper svog oca i kratke nogavice na beogradskoj kaldrmi, da bi ovaj shvatio grandioznost crvenog fiće. A to je bilo ne samo nemoguće, nego i nepotrebno. 

Naši najveći uspesi i najveće sreće, za nekog drugog su možda smejurija. Koliko god da smo u životu postigli, naći će se neko kome će to biti nedovoljno ili nebitno. Ne treba se porediti s drugima. Svako ima svoj puteljak, svoj krivudavi most, prepun životnih radosti, popločan značenjima koja su samo nama jasna. Kad su stvari postavljene tako da ih vrednujemo iz perspektive specifičnih okolnosti, unikatnog životnog puta, kroz ljubav i razumevanje prema vlastitom biću, može se desiti da neki fića vredi više od mercedesa, da neki sendvič bude skuplji od kavijara i da neki dečak sa tri pege na nosu bude bogatiji od onog kome je unapred pruženo sve.

 

Pročitaj još

Od iste osobe

Najnovije