Ovisna sam o pornićima

Ono što mi se sviđa kod oglasa na internetu su njihove specifičnosti (“Moj suprug i ja, oboje u svojim pedesetim, želimo da pronađemo crvenokosu dvadesetogodišnjakinju koja je raspoložena za noćno hotelsko druženje u centralnom Londonu.”). Nešto takvog tipa. A nešto je posebno u tome da ljudi koji su autori takvih oglasa su stvarni i da im ja mogu napraviti snimak njihovih najprljavijih fantazija. To me loži.

Nekada sam pratila rubiku “Slučajni susreti” na popularnoj stranici, ali ona više ne postoji. Pronašla sam slične stvari na Doublelistu – listam oglase, čitam najprljavije fantazije nepoznatih ljudi i koristim ih kao inspiraciju kada masturbiram. 

Prvi pornić koji sam gledala je softcore “erotik drama” koja se emitovala svakog petka naveče na Kanalu 5. Bila sam usamljena, nepopularna i knjige su mi bile najbolji prijatelji. Kada se prisjećam tog perioda, shvatam da sam vjerovatno imala neku vrstu anksioznosti. Tada nismo imali pravu riječ za to, ali i da je postojala, ne bih imala kome da ispričam.

Moj očuh je bio alkoholičar, ponekad i nasilan. Moja majka i ja smo bile beskućnici više puta zbog njegovog ponašanja. Bilo mi je teško da zaspim tako da sam ostajala budna duboko u noć i planirala: “Ako se X desi, onda će nam trebati Y i  Z kako bi nam pomogli da pobjegnemo. A gdje su Y i Z? Koliko brzo mogu da ih dobijem i koliko daleko možemo otići prije nego što potrošimo sav novac?”.

Planiranje mi je pružalo utjehu. To je bio način da zaustavim misli od totalnog rasula i gušenja u najvećim tamnim dubinama. Na kraju, planiranje je bio jedini način da se uspavam. Dok nisam otkrila porniće. 

U školi se o pornićima pričalo kao nešto što zanima dječake, kao nešto prljavo, neženstveno. Tako da sam svoje rituale petkom uveče čuvala kao tajni. Tu je bilo i nekog osjećaja sramota, ali i na čudan način komfora. Imati svoju tajnu za mene je značilo da postoji jedan dio mene koji je samo moj – i kojem niko nema pristup osim mene. 

Kada sam napustila kući i počela da ulazim u odnose sa momcima, pornići su se postali manje zastupljen dio mog života. Sve dok nisam došla do kasnih  dvadesetih i izgubila posao. Moja nestabilna finansijska situacija rasplamsala je moju anksioznost i u nekim trenucima je toliko gorila da sam mislila kako doslovno sagorijevam od brige. Nestabilnost je probudila dio mene koji sam davno zakopala – uplašenu, usamljenu djevojčicu. Ponovo sam ostajala budna kasno u noć i planirala. Ovog puta, ipak, pornići su mi daleko pristupačniji nego kada sam imala 14. 

Brzo sam se vratila navici gledanja pornića više od sat vremena dnevno. Žanr nije uopšte bitan, dokle god je pornić hardcore. Služili su mi kao sedativi. Problem je što su nakon nekog vremena izgubili efikasnost. Tražila sam još više hardcore sadržaja. Naravno, to je oduzimalo mnogo vremena, a kao i mnoge stvari koje smiruju anksioznosti – nisu bile rješenje problema. 

Poznajem ljude sa ozbiljnom ovisnošću o pornićima, koji provode dane gledajući hardcore snimke. Nisam htjela da to postanem. Sat vremena svako veče je već bilo previše.

Poslije otprilike godinu dana svakodnevne konzumacije, odlučila sam to stopiram. Bilo je veoma izazovno. Impuls za gledanjem je bio duboko usađen u meni. I glavni problem je bilo pitanje spavanja. Kako zaspati bez stimulansa koji će mi pomoći da zaboravim koliko sam anksiozna? 

Upravo tako sam došla do oglasa. Čitanje i stvaranje sopstvene mašte napravilo je sve manje kompulsivnim. Nekoliko godina kasnije se ta navika svela na minimum. Sada ih rijetko čitam. Možda zato što je moja situacija sada stabilnija. Svakako, lijepo je znati da su tu za sljedeći put kada budem imala problema sa spavanjem.