Ljudi s olovkamanajnovije

Jaffa trenutak – Tamara Kelečević: S tim jednostavno moraš da naučiš da živiš

Koliko ste puta to čuli u svom životu? Koliko puta ste to objeručke prihvatili jer vam se u tom momentu, to činilo kao jedino rješenje?

Piše: Redakcija

Tanja Kelečević

Foto: Canva

Vjerovatno bar isto onoliko puta koliko sam i ja sama. E, pa ne više! Odbijam, stvarno odbijam da ja moram bilo šta! 

Odbijam da moram da živim sa bilo čime što nije sreća. Svoju sreću, ja sam pronašla nakon 12 godina potrage za istom. Svoju sreću ja nisam našla ni na moru (iako je bilo poželjno tamo tražiti), ni u planini, ni u gradu daleko od moje Banja Luke. Pronašla sam je u samoj sebi.

Zašto mi je tako dugo trebalo? 

Jer sam dugi niz godina sama sebi bila krivac za sve loše što mi se dešava. Nekada morate jednostavno zastati, zagrliti samu sebe i skinuti bar malo tereta koji nosite. Na neke stvari koje se dešavaju oko nas, ne možemo, a i ne trebamo da utičemo.  O lošim stvarima koje sam prošla i prolazim mogla bih da pišem do sutra, ali ne želim. Ne želim da me definišu samo loši momenti u mom životu. 

Možda ne bih trebala ovo ovako da dijelim, da kažem javno, ali želim. Nije me više sram da kažem da je moja mama prije dvanaest godina izvršila samoubistvo. Nije me sram, a znate zašto? Jer to nije moja greška, to nije moj život, ne definiše moju budućnost, a ne dam da mi definiše sadašnjost.

Ne želim više da se pitam šta da sam se probudila sat ranije taj dan, neću da razmišljam da li je jedna desetogodišnjakinja mogla tu nešto da promjeni. Ne mogu više da živim sa tim strahom da će ljudi imati drugačije mišljenje o meni, kada saznaju za moju porodičnu istoriju. Jer znate šta? Oni koji su vam pravi prijatelji, će to uvijek i biti, bez obzira na vašu prošlost. 

Ni ja nisam više mala, anksiozna djevojčica, koju je strah reći da ima samohranog oca. Nije me sram. Moj otac je bio i otac, a i majka, sve po potrebi. Moj otac je moj heroj.

A moja sreća je ta što sam shvatila da ne moram da naučim da živim s tim. S tim ne možeš da naučiš da živiš, ali ne možeš ni da dopustiš da utiče na sve tvoje važne životne odluke i pozive.  Ne mogu da utičem na postupke drugih ljudi, pa ni moje majke, ali mogu da utičem kako će se ti postupci odraziti na mene. Prije deset godina to nisam znala, ali sada znam. 

Sada znam da ja nisam kriva što se nisam probudila ranije taj dan, što joj noć prije nisam rekla da je volim, što smo je brat i ja uznemirili svađom dan prije. 

Sada znam da postoje ljudi koji su beskrajno tužni, toliko da se guše u tome, a da niko na ovom svijetu to ne primjeti. Znam i da oni nasmijani, imaju svoje probleme koje nose u svom zadnjem džepu od hlača. Da nam svima ponekad treba pomoć, da su najgore bitke one koje vodite u ringu jedan na jedan sa samim sobom, da nije sramno i ponizno reći da ti je teško, da postoje ljudi, ustanove i institucije kojima se možeš obratiti. Možda mi je dugo trebalo da to shvatim, ali srećna sam što napokon jesam. 

Srećna sam.

Ovo možda nije bejzik tekst, o nekim mojim srećnim momentima u životu, ali je svakako onaj kojim ja skidam sloj kože sa sebe, ostavljam i oblačim jedan novi, ljepši, mnogo mekaniji, zdraviji i lakši za nositi. Ovo nije ZARA, ovo sam samo ja. 

Konkurs organizuju Lola magazin i Jaffa napolitanke.

Pročitaj još

Od iste osobe

Najnovije