Ljudi s olovkamanajnovije

Jaffa trenutak – Sanja Stanojević: Šta je vama na nosu?

Kada si poslednji put rekla da si srećna? Sebi, ne drugima.

Piše: Redakcija

Sanja Stanojević

Foto: Canva

Šta je sreća zapravo?

Da li je to onaj blagi osmeh koji ti se pojavi na licu dok piješ prvu jutarnju kafu na terasi, a sunce ti greje obraze?

Ili trenutak kada saznaš da si položila ispit, dobila posao, ostala trudna, pronašla cipele koje si dugo tražila ili kada se usudiš da spremiš prvi put neki, ne tako jednostavan kolač, i gle, on uspe!

Nekad te sreća posmatra dok si sama kasno uveče, uvijena u ćebe, dok grickaš kokice koje padaju svuda, i po kosi, krevetu, podu, ali ti to ne vidiš jer se smeješ i gledaš svoj omiljeni film. Da ne zaboravim maramice koje ti stoje sa strane i koje si, naravno, spremila unapred jer znaš da će naići onaj omiljeni deo kad, po ko zna koji put, zaplačeš od sreće jer su se On i Ona najzad pronašli. I tako zaroniš glavu u jastuk i zaspiš sa osmehom na licu.

Samo da je više takvih filmova.

I da je više ljudi koji jure svoje snove dok niko drugi ne veruje u njih.

Da je više onih trenutaka kada se toliko glasno i jako smeješ da te stomak zaboli.

Hajde da viđamo porodicu što češće.

Da stavimo sebe najzad na prvo mesto, iako smo godinama stavljale druge ispred nas samih.

Da brinemo o sebi.

Da se mackamo losionima koji mirišu na voće i kremama sa SPF faktorom. I zimi, dabome.

Da se pokrenemo, počnemo da vežbamo, šetamo, ne jer ne volimo svoje telo, već jer ga volimo.

Da provedemo dan u pidžami, dok držimo daljinski u ruci i pevamo naglas one hitove koji nas podsećaju na detinjstvo i bezbrižnost.

Da dozvolimo sebi da pojedemo s vremena na vreme sladoled ili omiljenu čokoladu iako smo rekle da ćemo se hraniti zdravije.

Da uradimo tu jednu stvar koje se toliko plašimo, a znamo da iza nje čuči nešto mnogo lepo.

Da izbacimo iz kuće sve one stvari koje ne koristimo i nisu nam lepe, nerviraju nas kad ih vidimo.

Da se oblačimo kako želimo, ne gledajući šta je sad u modi, šta ne ide jedno uz drugo, šta nije dovoljno ženstveno…

Da odemo od ljudi zbog kojih plačemo.

Da nervozno i sa smeškom na licu pošaljemo nekad tu prvu poruku, pa što kažu: “Nek’ ide život!”

Da kreneš na trčanje, jer si izazvala samu sebe da istrčiš taj polumaraton u proleće sledeće godine.

Da ogledajući se u ogledalo, ne tražimo sebi mane već da gledamo i volimo svaki deo nas, takav kakav jeste.

Pa i neka se razlikujemo. Neka se ne uklapamo u onaj kalup devojaka koje izgledaju isto, oblače se isto, imaju iste frizure, usne, nokte.


Da volimo sebe kakve jesmo. Drugačije.


Evo i jun prolazi… Neki bi rekli da je kasno za moto za ovu godinu.
Stani malo. Zar nas ne uče čitavog života da “nikad nije kasno”?
I nije.
Nije kasno da završiš fakultet u 25 godina, da se udaš posle tridesete, da rodiš dete posle trideset pete, da juriš svoje snove u 40, da osnuješ svoj mali, dugo željeni biznis u 50.
Da budeš srećna.

A za sreću je potrebno malo. Jedan film, sladoled, omiljena pesma koja slučajno naiđe na radiju, duga šetnja ili osmeh osobe koju vidiš kada se pogledaš u ogledalo.

Neka ti moto za ovu godinu bude:
“Ove godine biću SREĆNA.”

“Ako nekad, jureći za srećom, nađete tu sreću, vi ćete, kao i ona starica što je tražila naočare, otkriti da vam je sreća sve vreme bila na nosu.”
Bernard Šo

Šta je vama na nosu?

Konkurs organizuju Lola magazin i Jaffa napolitanke.

Pročitaj još

Od iste osobe

Najnovije