Ljudi s olovkamanajnovije

Jaffa trenutak – Tamara Bokun: Na putu do mora

Prvih par dana letnjeg raspusta uvek smo provodile u Nepričavi.

Piše: Redakcija

Tamara Bokun

Foto: Canva

Taman bi bilo vremena da sa babom i dedom jednom pokupimo seno, pomognemo. Rad je stvorio čoveka govorili su, nije bilo lako, ali vredelo je. Deca treba da rade, treba sve da nauče, škoditi neće. Na more smo kretali iz sela. Malom crvenom bubom, nas šestoro. Nije bilo komfora ni klima uređaja, veselo je ipak bilo i lepo.  

Pod haubom bi bilo povrće, šteta ne poneti domaće iz babine i dedine bašte. Na krovu bi vezali ogroman kofer i po koju torbu. Nas četiri smo sedele pozadi. Mama bi danima pre polaska na put šila šortseve i haljine, garderobu smo retko kad kupovali, a i izbor je bio mnogo manji nego danas. 

Oko pet sati ujutru smo kretali, sanjivi, pospani, ali srećni možda ćemo se već predveče bućnuti. Na moru smo ostajali po dva meseca, imali smo tu sreću da nam je baka dalmatinka. Naslonjene jedna na drugu dremnule bi, ponekad smo se i gurkale, uvek ti se čini da onaj pored tebe ima više mesta.

Šabac je bio naše prvo stajalište, tu je bila jedna pekara kod koje bismo svake godine zastali da kupimo doručak. Mrvile smo jedna po drugoj onda bi nas te mrve bockale, pa bi neka od nas u tom gurkanju zaspala, a neka ljutito okrenula glavu i gledala kroz prozor. Table sa mestima pored kojih smo prolazili su se smenjivale. Sremska Mitrovica, Batrovci, Slavonski Brod, Bosanski Brod, Derventa, Prnjavor, Laktaši sve do Banja Luke u koju smo stizali oko podneva.

U Banja Luci živi moj ujak tu smo često provodili zimski raspust, leti smo tu pravili odmor. Stizali smo taman u vreme ručka, nije loše pojesti ćevape, banjalučke one najlepše. Ujna bi uvek ostavila i nešto slatko, jer ipak joj dolaze gosti. Te godine čekao nas je domaći sladoled, ujak i ujna su bili na poslu, a mi smo uživali, pustili bi muziku na ujakovom gramofonu.  Nacrtale bi crtu do koje ćemo pojesti sladoled, posle bi obrnule kutiju i jele do crte, opet, jer ujna bi se naljutila da ne pojedemo sve. 

Banja Luka je čaroban gradić, tu su se upoznali naši roditelji, ali na našem putu do mora bila je samo usputna stanica. Njega obiđite u proleće kada drvored lipe zamiriše, prošetajte pored Vrbasa i tvrđave Kastel vratite se u neko prošlo doba. 

Naš put posle Banja Luke išao je nekada preko Ključa ka Drvaru ili Nacionalnom parku Una, uvek smo obilazili nešto drugo jer lepota putovanja autom je upravo u tome što možeš zastati, promeniti trasu i videti nešto novo.  

Tog leta smo krenuli preko Prijedora i Bosanske Krupe ka Bihaću. Taj put vodio je do Plitvičkih jezera. Prelepi pejzaži učine da onako zbijeni u malim kolima ipak uživamo. Mama i tata su pričali ponešto što znaju o tom kraju, ponekad se pitam da li su trasu planirali ili ne, mada nije ni važno, bilo je važno što smo zajedno i što putujemo. 

Obilazak Plitvičkih jezera na svakog mora ostaviti utisak, mostići, žubor vode, vodopadi tu možeš da se šetaš danima i upijaš svu lepotu prirode i da ti nikada ne bude dosta. Par sati bi se zadržali u obilasku, u pogledu, u lepoti. Put bi dalje vodio preko Titove Korenice, Udbine, Gračaca, Obrovca i Benkovca sve do Zadra. 

Mama je uvek pokazivala zgradu gde je rođena, svake godine ista priča o staroj maslini, drugarici Mirjani, sestri i braći, detinjstvu. Na poluotoku smo čekali trajekt uvek je bilo vremena za kratku šetnju po maminom rodnom gradu do ukrcavanja. Miris mora već je opijao, a pogled na Ugljan mamio osmeh. Pola sata traje plovidba do Preka, prelepo je gledati u more, još lepše je bilo saznanje da ćemo naredna dva meseca provesti tu, u našem malom mistu. Posle iskrcavanja ostalo bi još malo, samo malo, par minuta vožnje do našeg ribarskog sela Kali.

Baba bi nas čekala sa već spremnim ribljim specijalitetima. Torbe bi ostale u hodniku izvukle bismo samo kupaće kostime presvukle se i pravac na plažu tu ispod kuće u „Koleginih“. Naredni dani su ličili jedan na drugi, uživanje, kupanje, šetnje, karte, jamb, smeh i sreća. 

Putovanje je radost za koju nije potrebno mnogo, potrebna je samo volja i želja za upoznavanjem. Često smo na more putovali i vozom. Voz ima neku svoju muziku. Ne bojte se da istražujete, ne bojte se da provedete dan u prirodi. Upoznajte nove ljude, različitosti su lepe. Kampujte, obiđite rođake na selu stvorite svoj putopis. Stvorite lepa sećanja. To je jedino što vredi. 

Pročitaj još

Od iste osobe

Najnovije