Lole iz komšilukanajnovijeNaslovna vijestO životu

Lepo sam ti rekla rodi jedno dete

– Lepo sam ti rekla da rodiš dete, Olja. Ono bi ti sad bilo uteha.
– Za šta uteha? Što je Đorđe umro?

Srbijanka Stanković

Foto: Pexels.com

Kao u onoj Balaševićevoj pesmi kad je ostala knjiga sa par nepročitanih strana i neke stvarčice od Herendi porcelana, ploča „Best of Ry Cooder“ i fina mala plava kutijica za puder, tako je i iza Đorđa ostala mašina na kojoj je noćima radio, pola paklice cigareta, jedan kačket i pun ormar odeće.

Olivera nije bila poetična, nije čitala Prevera, nije slušala čak ni Balaševića – sve je to Đorđe prošvercovao u njen mali stan u Dositejevoj. Kakav je to cirkuzant život, mislila je danima nakon sahrane, da eto žive baš u Ulici Dositejevoj, da se zove Olivera, da se on zove Đorđe, da nikad nije preplivala Dunav i da njen Đorđe umre u istoj nedelji kad i onaj veliki Đorđe Balašević.

– Kako možeš da ga ne voliš? – Đorđe se čudio i pustio opet Balaša.

– Nije da ga ne volim, samo ga nikad nisam slušala strastveno kao ti.

– On je institucija.

– Ti si institucija.

– Jaoj, da sam samo znao da postojiš, Olivera…

Sećanje na taj poljubac i zagrljaj bilo je uteha koja bolno svrdla dublje u dušu.

„Tih je dana zvonilo u čast Malog Princa“ čula je u cvećari dok je kupovala „jednu suzu, veliku sa dvadeset belih ruža“. Došlo joj je da razbije radio, da polupa svaku saksiju na svakoj polici i potom pocepa veliku ilustrovanu knjigu „Mali Princ“, koju joj je kupio za Novu godinu. Pre tačno 52 dana, izračunala je.

Nije li to beskrajno glupo što svi ti ljudi pate za nekim kog nikad nisu upoznali?

Nije. – mogla je da čuje Đorđa, koji je ležao pod zemljom i gomilom otužnog cveća.

mali-princ-knjiga

Foto: Unsplash.com

Tih dana je bila nagluva za život i sve one protokole koji prate sahranu i rastanak sa nekim kog voliš. Ipak, njih dvoje se nikada nisu venčali, živeli su sedam godina u vanbračnoj zajednici i ona zvanično nije bila njegova udovica. Gledali su je sažaljivo, ali činilo joj se više zbog toga što je ostala sama (a neudata!), nego zbog toga što je Đorđe umro.

Tetka je ubedila da iste večeri dođe kod nje da prespava, “da nije sama u tom stanu” i ona je čula kako sutra ujutro komšinici uz kafu govori: i eto, moja Olivera tako, a lepo sam joj rekla: Rodi jedno dete! A sad? Šta će sad?!

– Šta ću sad? – pitala se Olivera. – Nije važno šta ću ja sad! Šta će sad on?

Nije znala kako, ni kuda. Odlazila je na posao, smeškala se tek da je ne bi više pitali kako je. Lakše je bilo praviti se da je sve u redu nego otvoriti srce. “Srce je ludi husar pijan i mlad” iseklo bi je sa radija. Znala je, proći će vreme, meseci, godine i sva uzaludna trajanja bez Đorđa, a ona će – ipak – uprkos njegovoj bolesti, uprkos kraju i beskraju, biti živa.

Đorđe neće.

Propustiće njen neromantičan uspon na Etnu, propustiće svako kupanje u gradskom bazenu, doručak, ručak, večeru. Propustiće kad je komšinica iz prodavnice odgleda niz ulicu i prokomentariše: eto, šta im falilo da se venčaju, da je dete rodila, a ovako…

Propustiće svako stezanje vilice i pesnica, svako stvrdnjavanje srca, pa ponovo opominjuće pulsiranje – moraš da živiš, Olivera, sad za oboje.

par-ruke-ljubav

Foto: Pexels.com

Propustiće kad uveče bude sklapala njegovu odeću – majicu po majicu, mirisala  i vraćala u ormar. Ili kad zabrinutoj majci kaže da je dobro.

– Lepo sam ti rekla da rodiš dete, Olja. Ono bi ti sad bilo uteha.

– Za šta uteha? Što je Đorđe umro? Mama, ti si stvarno naivna ako misliš da bi briga o detetu pomogla da prebolim što ga nema.

– Dobro, majka je naivna. Šta misliš ti kako sam ja preživela kad ti je tata umro?! Imala sam tebe, eto tako.

– Dobro, mama, dobro. Ne uzrujavaj se. – na kraju bi Olja tešila mamu.

– A drugo, da si ga ubedila da rodiš, sad bi nešto ostalo iza njega, a ovako…

– Ovako sam iza njega ostala samo ja.

 … i ja sam te ostao željan dok me bude…

Pročitaj još

Od iste osobe

Najnovije