Ljudski odnosinajnovijeNaslovna vijestPorodicaŽivot

Nikad nisam bila na moru

Kad je bila mala, nije znala da je to nešto loše i čega treba da se stidiš.

Jednostavno nikad nije bila na moru i to je to.

Srbijanka Stanković

blacksheep.rs/ Srbijanka Stanković

Majka i tetka nikad nisu pominjale letovanje. Nisu čitale modne magazine kao majke njenih drugarica. Samo su radile od jutra do mraka – u fabrici i kod kuće.

Svaki radni dan svodio joj se na isto: pre škole – šolja mleka i parče pite na kuhinjskom stolu i mala cedulja sa porukom posle škole – “Branka, ručak je na šporetu, podgrej i ručaj. Mama” U njihovom malom stanu na drugom spratu jednostavno nije postojalo more.

A GDE ĆEŠ TI NA MORE OVOG LETA?

Sve se promenilo jednog junskog prepodneva, u poslednjoj nedelji škole kad je Anđela iz treće klupe objavila kako ide na more čim počne raspust. Ostale devojčice su počele jedna za drugom da govore gde će na letovanje – samo je Branka ćutala.

Istog dana, kao što to obično biva sa sudbinskim slučajnostima, komšinici s trećeg sprata ispale su novine baš ispred njihovog stana. Preko velike fotogafije najčudesnijeg plavetnila na naslovnici je velikim slovima pisalo: “A gde ćeš ti na more ovog leta?”

Branka se osvrnula oko sebe da vidi da li iko dolazi, sagla se i po prvi put u životu uzela nešto tuđe. Novine je zavukla ispod haljinice, tako da ih ne izgužva – da može da ih vrati neoštećene čim ih pregleda.

Preskočila je kuhinju, maminu cedulju i ručak. Mahnula je tetki zadubljenoj u neke papire (ona je stalno nešto čitala, pisala, precrtavala i računala), utrčala u sobu i širom otvorila časopis.

Lepota Jadrana! Dok provodite odmor u letovalištima Crne Gore možete samo da uživate! Dopustite da vas opčine nepregledne plaže u senci borovih šuma, bistro i plavo more i netaknuta priroda špilja i uvala.

Branka je dopustila.

U dahu je pročitala sve o Kotoru, Gospi od Škrpjela, o Budvi, Baru i Ulcinju. Zaronila je u Plavoj špilji i oko ostrva Mamula, popela se na Lovćen, pa ponovo spustila u Čanj na tri kugle sladoleda.

Pedalinom se vozila do Kraljičine plaže, od peska pravila kule i zamkove. Obilazila je stari grad u Herceg Novom i zadivljeno gledala u ukotvljene jahte i čamce u Tivtu. Zamišljala je kako brodićem obilazi celu Boku Kotorsku, Nevestu Jadrana. (Ovo “Nevesta Jadrana” posebno ju je dirnulo).

Kad je stigla do poslednje rečenice, sve je bilo već gotovo.

More je procurilo u njihov mali stan.

Potopilo joj je srce.

MORSKA SIRENA BEZ MORA

Posle toga dok je rasla imala je osećaj kao da diše na škrge, da ne pripada tu – na betonu malog grada,  bez stvarnih šansi da bilo koji raspust provede na crnogorskom primorju.

Vremenom, ta želja da cela zaroni u slano-najslanije more preobukla se u stid svaki put kad neko pita “gde se sunčala za raspust”.

Nije umela da prevali preko usta “nikad nisam bila na moru”. Umesto toga samo bi slegla ramenima i zamišljala ležaljke, kamenčiće, pesak i morske školjke.

Foto: Pixabay.com

Jednom je, krišom, dok su mama i tetka bile na poslu, nasula pola kašičice soli u čašu vode i popila. Anđela je pričala kako je brat gurnuo s pedaline u more pa se nagutala slane vode. Želela je da iskusi taj osećaj.

Ali o odlasku na more nije bilo ni govora.

Majka i tetka su se ponašale kao da more ne postoji uopšte.

I sve tako do 21. rođendana.

ŠTA TI TREBA, PEŠKIR I KUPAĆI, ‘AJDE!

– Budi se, Branka! ‘Ajde, idemo! Ne kunjaj! Ustani, idemo na more! – Anka je ushićeno uletela u sobu.

– Kakvo more? Ne mogu na… more… – jedva je izustila.

– Kakvo more? Pa Jadransko! Što ne možeš?! Šta ti treba, peškir i kupaći, ‘ajde! Ne brini za novac, imam ja!

Cimerka iz sobe u studentskom domu bila je vesela, slobodna i glasna – u svemu što radi. Naglas se preslišavala čak i dok rešava zadatke iz Verovatnoće i statistike ili dok pokušava da shvati šta će njoj uopšte ekonomija u životu. Pevala je kao pop zvezda, igrala odbojku i galamila niz hodnik.

– Da ti kaže tebi Anka, treba malo da se opustiš! Batali više tu istoriju, ta čuda, ne znam kako ti oči ne otpadnu od čitanja! – nagovarala je da izađu zajedno da se provedu. – Ne treba meni svirka, to ja zbog tebe!

Branka se samo smeškala i dopuštala je da je vodi na privatne sedeljke i žurke u Studenjaku. Ali druženje niz hodnik bilo je jedno, a odlazak na more nešto sasvim, sasvim drugo.

– Nemam kupaći. – promucala je.

– U jaka stvar! Imam ja, kupićemo nešto! ‘Ajde, putujemo kolima, nije pruga Beograd-Bar! Moj brat ide, otkazalo mu društvo, on uplatio, ima dva slobodna mesta! Pakuj se, đevojko, idemo na more u Crnu Goru!

KRUŽNO OD BOKE DO SRCA

Branka nije umela da opiše nikad nikome osećaj koji ju je preplavio kad je kroz prozor golfa dvojke ugledala po prvi put u svom životu more. Odjednom, ponovo je bila ona devojčica što krišom čita reportažu o lepotama crnogorskih letovališta. Vazduh nije imao samo drugačiji miris, mogla je da se zakune da ima i ukus.

– Malo je kliše, ali osećam ukus ostvarenog sna. – rekla je Anki.

– Koji san ti se ostvario? – upitala je Anka.

– Da vidim more. Nikad nisam bila na moru.

Bio je vreli julski dan na crnogorskoj plaži. Branka je imala 21 godinu, 4 meseca, 17 dana i 10 sati kada je prvi put zakoračila u more. Trebalo joj je otprilike oko pola minuta da shvati – nikada nije bila na moru, ali je more sve vreme bilo u njoj.

Zaplivala je kružno – od Boke Kotorske do svog srca.

Letovanje je moglo da počne.

Preuzeto sa: blacksheep.rs

Pročitaj još

Od iste osobe

Najnovije