Jaffa trenutak – Marija Stanković Cakić: Sreća je svaki trenutak proveden sa njima.

– Divan je dan. Hajde da prošetamo malo.
– Umoran sam, ali ‘ajde, jeste prelepo danas.
– Obuci decu, ja ću da spakujem vodu i još po nešto u ranac.
– ‘Ajde.
– ‘Ajde.

Smejemo se i krećemo svako za svojim delom posla, jer kada imaš decu ne možeš jednostavno da izađeš u šetnju, nego se pakuješ, planiraš, proučavaš rutu, eleminišeš potencijalne opasnosti, i ako ideš možda par metara od kuće. Ali i u tome nađemo lepotu roditeljstva.

Volim što nam nekad nisu ni potrebne reči, meni i njemu, samo pogled, poneki pokret rukom, ili jednostavno osmeh.

Nakon duže pripreme izlazimo u spoljašnji svet, naoružani, i pripremljeni na bilo kakav izazov. Ništa nas ne može iznenaditi ili uhvatiti nespremne.

– Da li sam isključila šporet?

Već uvežbana zabrinutost mi se ocrtava na licu, dok se udaljavamo od kuće i deca se mršte jer im zraci sunca padaju na te male i predivne, ponekad tvrdoglave glavice.

– Jesiiiiii.

Mehanički mi odgovara, dok stavlja crne naočare za sunce, i prekriva meni najlepši deo njega, te oči boje letnje trave, i korača siguran u to da će ovo biti divan dan.

Hodamo nas četvoro, samo mi i priroda. Predivan trenutak koji upijam celim svojim bićem. To je sreća, ovo što trenutno vidim i doživljavam. Gledam njih trojicu kako koračaju ispred mene, dok im se trava savija ispod stopala i poljsko cveće klanja dok svojim koracima ostavljaju trag. Svaki delic te slike sam urezala u sebe, ptice, hlad, mrave, leptire, prelepo plavo nebo, sve, i moje najdragocenije u toj beskonačnoj lepoti.

Moju povezanost sa ovim savršenim trenutkom, prekida glasić:

– Mama je l’ smo stigli? Kad ćemo da jedemo?

Pre nego što sam uspela da odgovorim, muž zastaje, okreće se ka nama, zadihan, sa uperenom rukom na jedno brdo.

– Evo mali čim se popnemo gore, jedemo. I igramo se, jurimo… Jeeee.

Njegov entuzijazam prekida mrki pogled i rečenica:

– Ja sam mali, ne mogu toliko da idem, boleće me noge.

Pogledamo se, muž i ja, i kreće sinhrono smejanje. Ne podsmevamo taj iskreni odgovor, već koliko je sve to preslatko, taj stav, rečenica, sve. Dobro je da ovaj drugi još ne govori, mislim u rečenicama, kažem sebi u bradu, dok se i dalje kikoćemo.

Penjemo se. Ah, to je tek bilo zanimljiv poduhvat, ja sa ovom malom pričalicom, dok je muž već bio na pola puta sa mlađim u naručju.

Okrene se, pa nam mašu, dok pomalo zadihano pokušavam da odgovorim na sva pitanja ove znatiželjne starije glavice, između ostalog, zašto je baš ovaj beli leptir proleteo njemu pored glave.

Srećna sam. I moj mozak oseća relaksaciju od svakodnevnice. Jednostavno sam tu, i srećna sam.

Uspeli smo, savladali smo ovu divnu prirodnu prepreku, ovog zelenog diva. Pogled je prelep, skoro neopisiv. Zažmurila sam na tren, udahnula duboko i samo slušala, taj orkestar bez dirigenta koji stvara nezaboravnu melodiju, koja se savršeno uklapa sa dečijim smehom.

– I Maka, je l’ je lepo? Vidiš da nije bilo strašno popeti se ovde.

Pokušavam da uhvatim njegov odgovor dok neprestano juri, sa tim divnim dečačkim iskrenim osmehom.

– DAAA…

Samo to sam dobila, dok je projurio pored mene sa štapom u ruci, i bilo mi je dovoljno.  Pogledam muža kako stavlja ćebence, na kome ćemo da sedimo, i vadi iz ranca hranu, dok ovaj mlađi cupka i mlatara ručicama, očekujući da mu tata da omiljenu poslasticu – bananu.
Svi smo nasmejani, nalazimo se sami u prelepoj prirodi i osećaj je divan. Vadim fotoaparat, jer ovi trenuci moraju ostati zabeleženi.

– Ti i tvoje slikanje. Mislio sam da nisi ponela.

Okrećem se, dok stoji iza mene i smeška se.

– Pa znaš da nigde ne idem bez moje “bebe” .

Smejemo se. Slikam, hvatam deliće sreće.

– Hajde ostavi aparat, dodji ‘ovamo.

– Evooo stižem.

Jurimo se, valjamo po travi, bežimo od pčele, jurimo leptire.

Zastala sam u hlad bora, i gledala u šumu koja se prostirala nedaleko od polja gde su deca i muž jurili i vriskali. Možda vidim srnu, ili zeca. Skoncentrisana na isčekivanja, samo sam osetila kako me neko snažno obara i padamo u gustu travu.

– Da li si normalan, mogli smo da se se povredimo!

Pomalo ljutito gledam muža, dok mi se uglovi usana već krive u kez.

– Pa znaš ono kao u filmovima, romantično, valjanje po travi.

Već počinjemo glasno i nezaustavivo da se smejemo. Deca nas gledaju u čudu, kao šta je tu tako smešno, do sad smo i mi to radili, pa ništa.

– Ma ti si lud.
– Zato me i voliš.
– Da.
– Hajde još malo, pa moramo da se vraćamo, realnost zove.
– Ajde.
– Ajde.

Sakupljam deliće ovog prelepog dana i shvatam da je sreća svaki trenutak proveden sa njima.