Ljudski odnosinajnovijeNaslovna vijestŽivot

Marina je volela da kuva i da se smeši

Od studentskih dana kad je sa cimerkom delila mali braon rešo sa dve ringle – to je bilo tako.

Marina je volela da kuva i da se smeši.

Srbijanka Stanković

blacksheep.rs/ Srbijanka Stanković

Pokušavala je da spremi nešto što će biti ukusnije za jelo od masnih obroka iz menze. Druge devojke iz doma su štedele od stipendije za novu maskaru, puder i kreme.

Ona je razgledala kuhinjske uređaje, seckalice, blendere i sokovnike. Najveći san su joj bili šporeti sa ravnom pločom i prostranom rernom.

Naravno, podrazumeva se, o tome nije smela govoriti nikom. Zašto bi devojka iz lekarske porodice na studijama medicine žudela za kuvanjem?

U RERNI SE KRČKAJU MAKARONE, SREĆA I JOŠ PONEKA TAJNA

Marina je najviše volela da jede zapečene makarone. Zbog toga je uvek maštala o pravoj pravcatoj rerni. Tradicionalno, dan pred važan ispit, naređala bi knjige na stolu – jednu po jednu, ivicu na ivicu.

Pored knjiga, sveske, beleške i veliki anatomski atlas. Otvorila bi širom prozor studentske sobe i sišla do prodavnice u holu.

– Zdravo, mogu li da dobijem jedno pakovanje makarona? – ovom rečenicom počinjala je njena tajna.

Za manje od 20 minuta na starom braon rešou makarone bi se skuvale i ona bih ih jela, kako-tako začinjene, bez posebnih dodataka. Ponekad, uz malo kečapa dodala bi i pavlaku. Nije bila siromašna, nije joj nedostajalo para za hranu. Falila joj je plata da kupi šporet.

Tako se i njena konačna želja zaokružila u jednom: miris zapečenih makarona iz bosch rerne. Pregledala je kataloge bele tehnike i sa punom pažnjom čitala detaljne opise kuhinjskih aparata.

Rerna sa 13 načina grejanja, 4D vrući vazduh, automatski programi za pečenje, elektronski sat, brzo zagrevanje, halogensko osvetljenje, rashladni ventilator.

Foto: Unsplash

Ne bi umela da objasni zbog čega su ovi opisi i pametne funkcije izazivali toliko uzbuđenje kod nje. Tek, pored tanjira kuvanih makarona, na ekranu njenog telefona svetlele bi fotografije ukusnih jela u ugradnim rernama i modernim kuhinjama.

Sutradan bi položila ispit i rekla sebi – sad si korak bliže tom snu.

INTELEKTUALKE NE KUVAJU, MARINA

Korak bliže snu bio je korak dalje od naporne i prepotentne majke koja je tražila da joj svaki ispit prepriča do detalja. Srećom, njena varošica i majčina i očeva ugledna ordinacija u njoj bili su jako daleko od Beograda, Medicinskog fakulteta, Studenjaka i Marininih studentskih makarona.

Kada položi devetkom bilo je najgore – šta nisi odgovorila kako treba? Koja pitanja si dobila? Šta si odgovorila na to potpitanje? Pobogu, Marina, pa to je bilo tako lako! Dobro, sledećeg puta nemoj praviti takvu klasičnu grešku – odzvanjalo je iz telefona.

Marina bi strpljivo čekala da majka završi svoje postispitno predavanje i da se veza prekine. Onda je mogla da se vrati sebi i životu o kom je potajno maštala.

– Ja ne znam zašto joj jednostavno ne kažeš da želiš taj veliki kuvar za rođendan? – upitala ju je cimerka. – Ne znaš ti Milevu, pojela bi me sa kuvarom i tvrdim koricama.

Jednom sam je pitala da li recept za ručak može da bude recept za sreću, znaš šta mi je rekla? Marina, intelektualke ne kuvaju. Školuješ se za lekara, uozbilji se.

– Pa ne znam za Milevu, al’ znam da i lekari moraju nešto da jedu.

GDE SI ODLUTALA, MARINA?

Marina, nemoj da čekaš dugo na specijalizaciju, jesi li se već raspitala? Mi ne možemo večno da radimo, sve ovo tebi treba da ostane. Gde si odlutala, Marina?

Majka se nije zaustavljala godinama. Diplomiranje, stažiranje, specijalizacija, sve su to bile samo stepenice koje je Marina s lakoćom prelazila, ali uvek sa nekim gorkim osećajem da nikad neće stići do konačnog cilja. Nije imala vremena ni za šta osim za usavršavanje i ispunjavanje roditeljskih želja.

– Šta je tvoj cilj? – upitala je jednog jutra svoj lik u ogledalu hotelske sobe na Kopaoniku.

Bio je to peti simpozijum kardiologa na kom je učestvovala kao predavač. Bila je umorna od nadmenih priča medicinskih bogova koji su mislili da žive neki stvaran život i san.

Operacija ova, operacija ona, ordinacije, klinike, poliklinike – volela je svoj posao, ali nije volela mnogo ljude među kojima se kreće. Majka ih je zvala „elita“, „krem“. Njoj se vrtelo u glavi i stomaku od takvih opisa. Sve je to bilo izmišljeno, lažno, namontirano.

Pitala se, koliko se njenih kolega istog tog jutra ispred ogledala zapitalo isto: šta je tvoj cilj?

MOŽE LI SREĆA DA SE (PRE)KUVA

– I onda kažem ja njemu: pa nisam ja završavala medicinu da bih se udala za tebe i zarobila se u kuhinji da ti kuvam pa zapečem makarone sa sirom, znaš onako! – čula je u glavnom holu koleginicu kako se krevelji i kikoće.

Srce joj je poskočilo na reč „makarone“.

U trenutku se vratila u Studenjak i sobu na šestom spratu gde dan pred ispit uključuje mali braon rešo. Kada je zaboravila na obećanje koje je dala sebi da će od plate kupiti rernu sa 10 programa? Kako to izgubiš vreme koje si dobio kao bespovratni studentski kredit?

Istog popodneva, kada se završila smena, na Internetu je – isto kao nekada – dugo pregledala šporete, rerne i indukcione ploče. Umesto dubokog uzdaha i ocene u indeksu, ovog puta označila je malu plavu karticu na kojoj piše „Kupi“.

Kuvala je svakog dana.

Sreća ne može da se prekuva.

Preuzeto sa: blacksheep.rs

Pročitaj još

Od iste osobe

Najnovije