Ljudi s olovkamanajnovije

Jaffa trenutak- Snežana Trtica Graovac: Trešnja na dlanu

Poznavala sam ga onako, iz viđenja.

Zdravo za zdravo.

Piše: Snežana Trtica Graovac Redakcija

Iako je bio svega tri godine stariji od mene i iz iste ulice, nekako nam se putevi nisu ukrštali. Sve do jednog maja.

Tog proleća završavala sam gimnaziju. Kovitlac emocija, velika očekivanja, energija do kosmosa.

Nakon položene mature i velike večeri, krenule su ozbiljne pripreme za faks. Noćima sam sedela za knjigom i proučavala planetu Zemlju, najveće luke na svetu i fjordove u Norveškoj.

Geografija je bila moja prva ljubav. Iako me je većina prijatelja i rođaka odgovarala, od pomenute nauke nisam odustala. Puna brojki, informacija i gradova, krenula sam u šetnju da razbistrim mozak.

I naleteh na njega ispred poznatog lokalnog kafića. Radio je tu kao konobar. Uz osmeh započeli smo ćaskanje. On, kako je dosadno radnim danim u kafiću, a ja o tenziji oko prijemnog. „Šta ćeš da upišeš?“, pitao je.

Poučena dotadašnjim iskustvom, rekoh mu „Rećiću ti, ali nemoj da se smeješ.“ Uz obećavajuće klimanje glavom, pristao je. „Geografiju.“, rekoh mu. Krajnje neočekivano, čak i poražavajuće krenuo je njegov glasan smeh.

U datom momentu došlo mi je da ga udarim, da se okrenem i odem. „Ali obećao si mi?!“, rekoh mu razočarano. Nakon dobre salve smeha, odgovorio je „Pa i ja sam pokušao da upišem isto. Geografija je moja velika ljubav.“ Tada me je prvi put nasmejao. Bio je prva osoba koja me je razumela i shvatila šta je suština takvog izbora budućeg zanimanja. Ljubav.  Od tog dana pričali smo o geografiji.

Često smo kafenisali, a kasnije i proslavili moj upis. Postali smo drugari. Bar se tako činilo.

Bilo je to jedno odlično leto. Cela ekipa je bila tu i ceo svet je bio naš. U naletu adrenalina, leta i mladosti, došlo je i do nenadanih emocija. I nesporazuma.

Sa Miholjskim letom postala sam brucoš. Moja prva selidba. Gotovo svaki vikend vraćala sam se kući. Nisam ga sretala. Vremenom, shvatila sam da mi nedostaje. Nisam imala njegov broj. Mada, da budem iskrena ne bih ga ni zvala. Nisam imala pravo. Nismo se razumeli. Postao mi je drag. Baš drag. Kao prijatelj.

Dugo se nismo videli. Imali smo zajedničke prijatelje i bilo je pitanje momenta kada ćemo se sresti. Tako je i bilo. Kao i uvek uz osmeh, krenuli smo u priču. O geografiji. I ta priča je trajala. I trajala. I trajala. Okupljali smo se kod njega u kafiću. Šalili se i zabavljali.

Puštao mi je Balaševića i stoički podnosio prozivke. „Ok, znamo da je ona tu, ali ubijaš. Pusti nešto veselije.“ On me je tako dobro znao. Bolje od mene same. Igrao je polako. I tu me je i našao. Postajao mi je drag još više. Toliko da sam umesto koncerta Balaševića izabrala njegovu žurku.

On to nije znao. Otišao je u vojsku. Nismo se viđali. Putevi su nas odveli na različite strane.

U to vreme, prolazeći kraj njegove kuće, pogled bi mi, uvek, malo skrenuo do njegovog prozora. Zastori su bili spušteni. Nemir i neki tužni osećaj pogurali bi me da što pre prođem dalje. Nedostajao mi je.

A, onda je došlo leto. Velika fešta u našem malom mestu. To je ono kada nekoga poželiš da vidiš, sačekaš jul i proslavu. Sreli smo se. On je svoje obaveze prema državi završio, a ja sam sa svojima bila na pola.

Družili smo se celo veče. Sutradan smo videli poruku za šankom „Bastilja je pala.“ Istina ono „pala“ mi se baš nije dopalo, ali suština je bila shvaćena. Konačno.

Svaki dan me je iznenađivao. Slao mi besomučno duge poruke, vijao Balaševića pred Novu godinu za autogram i zasmejavao me. Završni udarac je zadao jednog letnjeg dana. Pružajući mi zatvorenu šaku, rekao je „Otvori.“ Detinje radoznalo sklanjala sam njegove prste i našla jednu rumenu trešnju na dlanu. To je bilo to. Jasno, jednostavno i iskreno.

Danas se još uvek družimo. Skoro pa dve decenije. Samo, trešnje sa nama jede i jedna sada već persona, koja spaja sve ono što smo nas dvoje do sada radili i uradili. Možda nije veliko, možda nije savršeno, ali je najlepše moguće. Naša ljubav na dlanu.

A trešnje? Uvek me iznova obraduju. Vreme je trešanja, ljudi, radujete se, volite i živite. Samo nam je to ostalo.

Konkurs organizuju Lola magazin i Jaffa napolitanke.

Pročitaj još

Od iste osobe

Najnovije