Ljudi s olovkamanajnovije

Jaffa trenutak – Višnja: Put za Šeher

Navigacija pokazuje da smo na samo sat i po od Sarajeva. Tako je već 6 sati. Drugarica vozi, a nas dve tražimo bar neki znak civilizacije. Sunce preti skorim padom. Biće veselo noćiti u ovoj vukojebini, ako što pre ne izađemo na auto-put.

Redakcija-

Foto: Foto: Nina Aritonović

Stajemo pored neke prodavnice. Ispred su dvojica, leno pijuckaju pivo. Jedan me odmerava pogledom od stopala do temena, drugi čačka pupak. Na moje pitanje: „Kuda do Sarajeva?“ počinju međusobnu raspravu. Shvatam da su mi rekli različite stvati. Jedan pokazuje da idemo desno, drugi levo. Zahvaljujem se i nastavljamo cestom koja nam je jedina logična. Ako ne znaš gde ideš, svaki ti je put onaj pravi.

Prvi put u životu se ne nerviram jer nešto nije po mome. Možda jer u tom trenutku ništa nije. Izgleda da je u tome sva čar ovog sveta. Otvaram prozor i udišem svež ozon. Miriše mi na nostalgiju. Mora da je blizu. Osećam da je blizu.

Stajemo još jednom da pitamo rumenu ženu sa belom maramom.

-„Je li ovo put za Seher?“

Foto: Nina Aritonović

Nas dve suvozačice vičemo: „Šeher, Šeher!“ Drugarica-šofer se smeje, stidljivo, ali slatko. Jeste da nam nakon ovog dugog puta treba malo šećera, ali sada nam hitno treba Šeher.

-„Pa vi ste već u Šeheru!“

Na putu do tamo, koji je sada i očigledno pravi, pevušim ispod glasa onu Merlinovu: „Je l Sarajevo gdje je nekad bilo?“. Drugarica me ipak čuje i nastavlja: „…ili se je malo pomjerilo…“ Smejemo se kao deca.

Ležim u krevetu koji ima savršen pogled na katoličku i pravoslavnu crkvu i džamiju. Pa Principov most. Ispod  je Miljacka. Malo je mutnija nego što pesme kažu. Malo više. Pijem domaću kafu, skoro isto tako domaću kao moju. Vazduhom se prolamaju zvonki glasovi upornih trgovaca. Pa ja bih mogla ovako večito da sedim i pijem kafu sa ratlukom. Pitam drugaricu je l bi i ona mogla. Gleda me na način koji znači naravno!

Žurimo u apartman da se presvučemo. Na pola puta počinje kiša. Namerno zastajkujem, jer mi prija ideja letnje kiše u Sarajevu. To je tako poetski, tako romantično. Pomalo setno. Ne pada na klasičan način, već na onaj na koji je opisana u pesmama.

Foto: Nina Aritonović

Plešem na pljusku kao u pesmi Crvene jabuke ili možda Zabranjenog pušenja. Drugarica beleži trenutak svojom dobrom kamerom. Skačem od sreće i svako malo izgovorim: „Bože, da li je ovo moguće, ja sanjam?!“

Stoički podnosimo svaku šalu lokalaca na naš račun: „Pa ko još putuje 9 sati od Banje Luke do Sarajeva?“. Trebalo je samo izać na auto-put i za tri sata biste bile u Sarajevu!“. Ponavljam celu rečenicu, pokušavajući da imitiram akcenat, izgovarajući ponosno poslednje dve reči: u Saraj’vu! – Nije Saraj’vu, nego Sarajevu. Nemoj da mi kasapiš jezik“ – kaže mi kroz smeh jedan Sarajlija koji se ponudio da nam bude desna ruka, a kojem smo mi sve vreme našeg boravka tamo bile leva noga.

Čini mi se da tamo, sa toliko nepoznatih i drugačijih ljudi nikada nisam bila više svoja. Vrištala bih na sav glas od sreće dok pijem vodu sa magične česme koja bi trebalo da me opet vrati u Sarajevo.

Poslednji dan u gostima je tmuran, kišovit i hladan.

Za sobom ostavljam jato golubova na Baščaršiji, kaldrmisane ulice, bakarne fildžane, neku drugačiju Miljacku, kafiće bez wifi-ja i jedno Sunce, gore, na vrhu Tabije, da me čeka kada sledeći put dođem.

 

Konkurs organizuju Lola magazin i Jaffa napolitanke.

Pročitaj još

Od iste osobe

Najnovije