Ljudi s olovkamanajnovijeNaslovna vijest

Jaffa trenutak – Ljubica Stamenković: Koliko sreće je dovoljno sreće?

Uhvatim sebe razmišljajući o sreći.
Šta je ona?
Odakle nam dolazi?

Redakcija-

Foto: Unsplash / Harasai Kawin

Jel to samo bućkuriš hormona ili zavisi od rasporeda zvezda na nebu?

Jel sreća može da se kupi?

Jel okej biti srećan kada si sam?

Jel okej biti srećan kada se svet oko nas ruši?

Da li se sreća može potrošiti?

Koliko sreće je dovoljno sreće?

Jel se ona svima dešava?

Jer imam utisak da meni često promakne.

Nekada mislim da su sve radosti ovog sveta nestale. Vidim samo tugu i bolest. Nedostatke. Ogorčene umove. Pohlepu i totalnu bezosećajnost.

Nekada mislim da nije okej biti srećan dok se čovečanstvo raspada.

Volim kada dam sebi dozvolu za radost. Mogla bih to raditi malo češće. Imam utisak da je stavljen veto na radovanje. Teško je naći tračak sreće i proživeti ga u ovom šuntavilu.

A nekada osvane dan gde moj paradajz procveta a ja se radujem onako kako samo dete zna.

Vidim novi pupoljak. Raste i razvija se. Gleda svoja posla i radi ono što najbolje ume. Tako svake godine.

Foto: Markus Spiske / Unsplash

Pa se veselim kada čujem davno zaboravljenu pesmu i pevam iz sveg glasa. A žmarci i misli me odvedu do onih dana kada je miris pečenih paprika označavao početak školske godine.

Ili kada napravim domaću pileću supu a gosti kažu da miriše na daleku kuću. Dom. Svi zaćutimo na trenutak dok se čuje samo kašika i njeni udarci o tanjir.

Ili kada istrčim taj 1. kilometar a unutrašnji navijač mi baci pet. Jer i on i ja znamo koliko je snage potrebno za volju i prvi korak.

Kada pogledam u ogledalo i ne svidi mi se ono što vidim ali i dalje nastavljam da poštujem svaki milimetar svog tela. Jer na kraju dana, ono me nosilo kroz sve životne oluje.

Kada pomognem i postanem deo nečijeg puta. Tada nastavljam da živim čak i kada prestanem da dišem. Kada plačem i ne bojim se svojih suza. Jer one su tu da mi raščiste put.

Danima kada je ustajanje iz kreveta najteža stvar pa ipak smognem snage i nastavim putovanje.

Zatim, saznanje da pomoć nije znak slabosti. Ne moram sve sama. A pri tom sam jednako snažna.

O kakve sreće!

Foto: Miguel Bautista / Unsplash

Kada kažem jasnim glasom: ,,Ne!’’ a nakon toga se ne utopim u osećaju krivice već zagrlim sebe.

Ili kada se moji najveći strahovi ostvare a ja se ne zaledim već naučim.

Kada tugujem i znam da je to skroz u redu. Da će proći.

Najlepša sreća je ona koja dolazi posle poraza. Kada se slegne prašina nakon primljenog nokauta. Tada shvatim da je sve ovo skrojeno baš po mojoj meri. Da mi pripada. Baš takvo i nikakvo drugačije.

Često imam utisak da previse očekujemo od sreće. Velike i glasne trenutke. Vatromet i konfete. Crveni tepih i skupocene haljine. Upeglana odela i leptir mašne. Velike životne nagrade i milione deviza na računu. Skup poklon sa crvenom mašnom ili buket od hiljadu ruža.

A ona se zapravo krije u sitnim trenucima. Svaki put kada srce odigra mali ples.

Pa makar to bilo i zbog jednog pupoljka.

 

 

Konkurs organizuju Lola magazin i Jaffa napolitanke.

Pročitaj još

Od iste osobe

Najnovije