Ljudski odnosinajnovijeNaslovna vijest

Govorili su: “Djevojčice nisu za sport”

Kada sam bila mala, konstantno su mi pričali kako sam smotana.

Smotanost je u isto vreme značilo da ,,nisam za sport”, te da istim ne treba da se bavim. Sećam se strunjača u osnovnoj školi i izguljenog parketa sale za fizičko.

Piše: Biljana Zlatanović Biljana Zlatanović

Ako biste maloj Biljani dali da zamisli pakao, to je bila upravo ta strunjača sa nastavnikom fizičkog vaspitanja koji je tera da radi kolut unapred.

A ona ne može. Blokada potpuna. Mislila sam da ću da se polomim. U mojoj glavi, pri svakom pokušaju, hrlila sam u sigurnu smrt.

U najboljem slučaju ostajala sam nepokretna, u kolicima. I kraj, nema dalje, nema diskusije. Zato je moj instinkt za preživljavanje više voleo da dobije nedovoljnu ocenu. Jedinica iz fizičkog, odličnoj učenici, dobroj, primernoj, lepo vaspitanoj devojčici – tragedija.

Srednja škola, drugačiji parket, scenario i dalje isti. Četiri sporta u toku školske godine, od kojih je uvek jedan bio gimnastika.

Znojim se i pre početka časa iz fizičkog, samo kada pomislim da će naredno tromesečje, dva puta nedeljno, biti posvećeno mom poniženju i osećaju da eto, samo ja, opet izmišljam da ne mogu taj kolut.

Guglam koliko sportova postoji. Prema Svetskoj Sportskoj Enciklopediji i izveštaju iz 2003. godine, sportova je 8000. I od svih tih različitih mogućnosti, ocenjuju nas po svega nekoliko.

I nije to TA jedna ocena, ne, fizičko vaspitanje upire prstom na tvoje gledanje na svoje telo, onda kada si ranjiva, onda kada si već nesigurna po pitanju fizičkog izgleda u ovom delikatnom životnom dobu.

I mogla sam biti dobra u košarci i odbojci, uvek je stajala ta etiketa gimnastike i mojih, kako su drugi tvrdili, ,,neosnovanih strahova”.

To što sam bila poslednja na obaveznim maratonima, za koje nas niko nikada nije spremao, dodavalo je na stresu. Danas razumem da sam imala te ocene, ne zato što sam bila smotana i zato što nikada ni jednim sportom nije trebalo da se bavim, već zato što sam bila ona ribica iz Ajnštajnove izreke kojoj su dali da vozi bicikl. Mene ribicu, sudili su po tome kako okrećem pedale. I naravno da sam iz tog položaja hrlila u sigurni neuspeh.

Kada sam konačno poželela da budem fizički aktivna i zamolila roditelje da deo džeparca ode u aerobik časove, osetila sam konačno neki vid fizičke slobode.

Vrlo se jasno sećam tih časova kao konačnog, celog života očekivanog oslobođenja. Učila sam nove korake, osećala sam se fizički lakšom, poletnijom, sigurnijom u to šta moje telo sve može da uradi.

Odjednom nisam više bila ona smotana devojčica koja ne zna ovo ili ono, već sam savlađivale plesne korake koji su mi se sviđali i bilo mi je lako. Lako sam usvajala nove pokrete, odmah sam ih pamtila i imala sam odličan osećaj za ritam.

I više mi odličan uspeh sa svim peticama, samo trojkom iz fizičkog nije predstavljao nikakav problem. Postao je više kao neka zabavna anegdota.

Čini mi se da, kada smo bili mali, mi balkanski milenijalci, na sport se gledalo kao na kategoriju za koju jesi ili nisi. Pretpostavljalo se da, ako nisi dobar u jedanom sportu, nećeš biti ni u jednom.

I još nam usade da devojčice nisu za sport, dok dečaci upravo sportovima i treba da se bave, a da i ne pomišljaju na, na primer, sviranje klavira. Kao da, da bismo se bavili nekim sportom, moramo da budemo odlični u njemu.

Šta je sa jednostavnim uživanjem? Da li moramo biti šampioni kako bismo imali pravo na aktivnost koja povećava izgled da ćemo duže i zdravije živeti?

Vesti o sportiskinjama koje su odustale od velikih, prestižnih takmičenja su odjeknule u medijima. Odjednom su se svi zainteresovali za žene u sportu i imali su mišljenje. Zapitala sam se koliko njih zaista zapravo prati ženska sportska takmičenja, a koliko njih je u stvari guglalo imena Naomi Osake i Simon Bajls tri sekunde pre nego što su javno izneli svoje mišljenje o sportistkinjama o kojima nisu znali, ama baš, ništa.

Ne, neću reći da razumem kroz kakve pritiske prolaze dve vrhunske sportistkinje Naomi Osaka, teniserka koja se povukla sa Rolan Garosa i Simon Bajls, gimnastičarka koja je isto učinila na ovogodišnjim Olimpijskim igrama.

Čitava pažnja je usmerena na njih i to mora biti jako stresno. Ali njihova svest o važnosti očuvanja mentalnog zdravlja mi je svakako nešto vrlo poznato. Zamislila sam da su one osetile da će sledeći korak biti ono moje s početka, lomljenje vrata ili kičme.

Želele su da sačuvaju razum, jer u sportu mentalna stabilnost ide ruku pod ruku sa ozbiljnim povredama, a zatim i ozbiljnim, ne samo zdravstvenim, već i profesionalnim posledicama. Osaka i Bajls su osetile gde je njihova granica i preko nje nisu htele da idu.

Da li je upravo to zbunilo javnost? Da žene znaju dokle su spremne da idu i javno kažu dosta?

Kao da smo svi odjednom zaboravili da su one najpre ljudi, žene sa određenim mentalnim sklopom, željama, granicama, osećanjima. Da, naravno da su i sportiskinje, ali valjda sve ovo dolazi pre profesije kojom se baviš, ma koja ona bila.

Neki su ih okarakterisali kao slabe. Japansku teniserku, dvostruka osvajačicu US Opena (2018, 2020) i Australijan Opena (2019, 2021) i dobitnicu nagrade Laureus za najbolju sportistkinju u 2021. godini. I Simon Bajls, najbolju gimnastičarku svih vremena i
četvorostruku osvajačicu olimpijskog zlata. Slabe? Zaista?

Svet se uplašio od žena koje su ,,propustile” šansu da im medalja zablista oko vrata. Blista njima um i unutrašnji mir, samo mi još nismo shvatili i prihvatili da je to mnogo važnije od bankovnog računa i sjaja odlikovanja u fioci. Jer nije zlato sve što sija.

Zar se unutrašnja snaga upravo ne ogleda u tome da znamo gde su naše granice i da ih ispoštujemo? Šta se desilo sa integritetom i koherentnošću? Od kad su te osobine potpuno izgubile na vrednosti? Jer znajte, onaj ko ne poštuje svoje lične granice, neće znati da ispoštuje ni tuđe.

Prava veština je naučiti stati pre nego što se umorimo. Pre onog čuvenog burn out-a, kada se klackamo na jednoj nozi, na rubu mosta. Hoćemo li pasti i potonuti u dubine mutne vode iz koje ćemo se iskobeljati nazad na površinu, ali će to isplivavanje biti dugo, mučno i bespotrebno ili ćemo znati zastati i dozvoliti sebi odmor?

E za mene su ove dve sportistkinje na ogromnom stepenu emocionalne inteligencije koji, umesto da veličamo, mi kritikujemo. One razumeju da, ukoliko urade onaj kolut unapred, zaista će se desiti nešto tragično.

I stanu. Ja sam dobijala jedinicu, one oštre komentare. A šta bi se desilo da poslušamo? Ko bi moje izginuće na strunjači izguljenog parketa sale za fizičko nosio na duši? Samo ja, po rečima drugih, smotana.

Moram se ovde osvrnuti i na jednog tenisera koji je isto tako odustao od takmičenja na Rolan Garosu, gotovo u isto vreme kad i Osaka. Radi se o Rodžer Federeru, koji, ne samo da je odustao na pola turnira, već i na pola meča.

Fair play znači da ispoštuješ saigrača do kraja. Za njegovog suparnika, dobiven meč na ovakav način i nije neka pobeda. Zato je uvek bolje ostati do kraja, pa makar i bilo jako teško. Naravno, ne po cenu povrede.

Federer je imao jasne motive koje je javno izložio, želeo je da se sačuva za sledeća takmičenja, na Rolan Garos je ove godine došao kao na ekskurziju, da se malo igra i uvežba. I nikome takvo objašnjenje, po mom ličnom viđenju, na granici sebičluka, nije bilo problematično.

Pa čekajte, zar Naomi Osaka nije rekla apsolutno istu stvar, samo što je ona želela da sačuva svoje mentalno zdravlje? Od kad je fizičko važnije i legitimnije od mentalnog? Da li je to zato što o psihičkim problemima nismo u stanju da razgovaramo?

Simon Bejl kaže na svojim društvenim mrežama: ,,Sva ta ljubav i podrška koju sam primila je uticala na to da shvatim da sam više nego moja dostignuća i gimnastika, u šta nikada ranije nisam verovala.” Dobro je, do nje su došle i brojne reči ljubavi. I ona ih je primila k srcu i dodala nove boje tome kako percipira sebe.

Odbijanje kolutanja po strunjači i odustajanje od svetskih sportskih takmičenja su stvar izbora, a ne znaci slabosti. Naomi Osaka i Simon Bajls nam daju potvrdu da svako od nas ima moć odlučivanja o svom životu, kao i to da su mentalno zdravlje, koherentnost sa sopstvenim bićem i mogućnost da promenimo mišljenje ono što je zapravo najvažnije.

Mnogi su na mrežama preispitivali kakav će to one primer dati devojčicama. Ja baš mislim da je to primer koji smo sve ove godine čekali, odobrenje da ne budemo okej.

Njih dve su kao dugo čekane i potajno željene sestre koje će da nas uhvate za ruku i kažu da je potpuno prihvatljivo osećati šta god da osećamo, da je u redu reći ne i da je naše mentalno zdravlje iznad sjaja metala iz recikliranih telefona ovogodišnjih medalja na Olimpijskim igrama.

Pročitaj još

Od iste osobe

Najnovije