Postaneš sve ono nikad ne bi pomislila da možeš biti

Plakala, vrištala, mnogo pričala i još više se smijala. Udarala, bila udarana, padala sa bicikla, penala se na krov, pevala, plesala, drveta, baglama, gulila koljena, ruke, bradu, čak i dva zuba malo polomila, igrala se sa loptama, lutkama, ljudima, vatrom.

Nekad jednostavno, a nekad veoma komplikovano delovala, u suštini najbolje šta sam u datom trenutku znala. I ne, nije bile prave odgovornosti za svaki taj postupak.

E onda su se napunile godine kada i po zakonu i po mišljenju okoline, a i sopstvenom, postaneš odgovorna za svaki udisaj i izdisaj, da ne spominjem neke druge stvari. I smatraš da si sazrela, narasla, porasla, prerasla ljude, stvari, dešavanja, dječija ponašanja.

Svakim danom bila sigurnija da si zrelija, da znaš šta je život, da će tvoj plan iz glave biti sproveden u djelo, molila se Bogu, kunila u sebe i svoju riječ…

I šta se desi, desi se život… I doživiš baš baš dosta.

Pad jedan, drugi, treći, osmijeha, zagrljaja iskrenih, poljubaca francuskih, neiskusnih, bljutavih, otputuje i vidiš svijet drugim očima, učiš, ne naučiš, slažeš, ukradeš, prodaš, kažeš istinu, doživiš nevjerovatne trenutke, koji se ne ponavljaju i baš su bili pravi u tom momentu, radiš doslovno kao rob pa popiješ.

Zaljubiš se, zavoliš do koske da više ne možeš da dišeš od te količine emocija koje posjeduješ, koje su samo tvoje, pa budeš ljubomorna, ljuta, razočarana, razbijena i sve tako u krug. Pa postaneš sve ono što nikad, ali za nikad ne bi pomislila da možeš biti.

Kockaš se, prevariš, potučeš se, spavaš sa pogrešnima, daš nepovratno vrijeme osobi koja prosto nije tvoj fah, povrijediš sebe i osobe koje voliš onim istim emocijama, plačeš, udariš glavom od zid nebrojeno puta, digneš ruku na sebe, pokaješ se, iako znaš da poslije jebanja nema kajanja, postane ti bitno mišljenje nebitnih ljudi za tebe, utičeš na ljude, trčiš za djecom, zavidiš istoj toj djeci na njihovoj dobroti i čistoti, tračaš, komentarišeš, ispravljaš krive drine i ono najgore od svega naruši svoje psihičko i fizičko zdravlje.

I tako vrijeme prolazi, sreća i sranja se dešavaju, pa dotkaneš dno desiti put, kažeš dosta je i opet sve jovo na novo! Napraviš retrospektivu i shvatiš da si godinama stagnirala u življenju života, da si bila u toksičnim odnosima sa sobom, sa voljenima, sa svijetom.

Da nije uvijek samo do tebe, da ima malo i njega i nje i vremena, i dana i noći, nespavanosti, alkohola i čega sve ne.

Sestre i braćo, ljudi i neljudi, sve vam ovo govorim iz samo jednog prostog razloga. Više ni minut, a kamoli dan, mjesec godinu, nemoj dati onome što te u datom trenutku ne učini srećnom, ponosnom, vrijednom, svojom.

Jer sve može biti i ne mora, samo taj momenat otišao je u nepovrat.

I kao što kaže Brankica Raković znaš ti to mila i sama.