Ljudi s olovkamanajnovije

Jaffa trenutak – Marija Markov Ilić: Srce u džepu vijetnamke

Zimsko jutro 2006, mrak, pahulje… Na stanici, promrzla u crnom starom kaputu, nizala sam kratke odgovore u pokušaju usnule komunikacije.

Redakcija

Foto: Towfiqu barbhuiya / Unsplash

Hladno i nikako je, na poslu očaj, cupkanje u mestu, pogled u pravcu autobusa i hoće li već jednom doći. A onda je Đ. tako usput rekao da postoji jedan odličan momak, kako je samo on to umeo da kaže, i stvarno dobar čovek koji bi voleo bi da me upozna. Uvek me je zasmejavao način na koji on konstatuje nešto, apsolutno ozbiljan i ubeđen u svoje reči. Tih dana tražila sam kao luda neke oči, koje su se samo poigravale, a nikad nisu zasijale po mom. Umorna od tog ispraznog flerta, nekako sam sasvim spontano napisala svoje ime i broj telefona na papiriću i dala ga Đ. Nisam znala o o kome je reč pa pomislih hajde da vidimo.

Bar mesec dana tajac. Preselila sam se u stan sa cimerkom i otpočeo  je neki drugi život, pun uzbuđenja i novih momenata. Pomalo su se spremali ispiti, više se izlazilo, ali i radilo. I muzika, useljenje, pevanje uglas i oporavljanje danima. Mladost je tekla punim intenzitetom, krv je silovito jurila i pravila vodoskoke u duši.

Foto: Greg Rakozy / Unsplash

Tog popodneva, uspavanu, probudio me je telefon i odjednom neki nepoznat glas, kao izvinjava se, kao dobio je broj telefona… Nisam se ničeg setilla u prvi mah. Tad se nismo videli, već sam ga kasnije nazvala i pozvala na kafu. Samu sebe sam iznenadila tom neočekivanom smelošću,  jer mi je glas sa druge strane odnekud zvučao poznato. Tog hladnog dana pojavio se osmeh sa bocom vina na vratima i sve lampice su zasijale, kamin iz zemlje čuda nas je grejao i otopio sve barijere. I sve vreme taj utisak, da, srela sam ga negde već, priča se nadovezuje, teče lepo. Nema onog neprijatnog grča i pauze koja sve kvari. On i ja na kauču i vino u šolji na krivoj stolici. Ništa nam nije  smetalo. Zvezdani prostor otvorio se iznad nas. Na rastanku samo blagi dodir, njegova ruka na mom obrazu i da, videćemo se. Kakv dan i erupcija sreće, svi vatrometi su se rasprskali nebom i prljavi ples u mojoj glavi! Kad se nasmeješ i shvatiš to je to. Iskra sreće je upaljena!

Posle je sve išlo nekako spontano, upoznavanje, vožnja biciklom svuda gde se moglo, odlaženje u njegov mali prostor i sobičak, koji je delio sa jednim drugom. Đuskanje i smejanje do besvesti. Topao stisak ruke u džepu njegove vijetnamke bio je moje malo svetlo. Kucanje poruka na staroj nokiji i smejuljenje između redova tadašnjeg marketa u kom smo gubili svu energiju, ulepšavao je život baš tamo gde treba. Za moju tortu, najbolji kremasti fil. Za moju dušu, najsvetlija varnica.

Foto: Michael Fenton / Unsplash

Uskoro su cimeri počeli da žive zajedno u stanu, bojeći svoju dugu. Bezbrižna nedeljna popodneva uz zujanje formule i laganu dremku obećavala su mir. Zaljubljena ljubomorisanja i sitne čarke u kojima smo tako uživali. Otkaz na poslu i nastavak dalje, završen fakultet i neki novi planovi. Neprijatne slutnje i najgore vesti nestajale su onim toplim dodirom ruke i rečima koje su znale da otvore karte. Nijedan put nije bio lak, ali se činio sa njim. Vodio nas je stopom do našeg malog mesta, pa posle žutim kombijem u skromni dom.

Zima 2015, dolazim sa posla, ljubim ih i grlim, i vidim buket cveća na stolu sa porukom: „Hvala ti što si imala hrabrosti da me pozoveš na kafu iako me nisi ni poznavala.“ Ma daj, pomislih, kakav srećan kraj, a tako dobar početak!

 

Konkurs organizuju Lola magazin i Jaffa napolitanke.

 

Pročitaj još

Od iste osobe

Najnovije