VANILICA U CIRKUSU: Ima li pilota na internetu?

Nemam pojma, nisam igrala Monopoli 100 godina!
Ali obožavam internet, instagram pogotovo. Zaključan.

Otključan profil mi je kao da spavam u kući širom otvorenih vrata.

Ajde otključaj.
Evo, sad ću! Moj omiljeni odgovor na sve!
Ali kako je Grinč ukrao Vanilicu, kada je zaključana?
Ih, Rođaci, ih!
Grinč je ukrao Božić, gdje neće Vanilicu malu.

Psihoterapeuta, molim, trebaće za ovu kolumnu!

Volim vrata! Ako ljubavi mogu biti ozbiljne, moja prema vratima je najozbiljnija.
Sretnica sam kojoj je tata poklonio djevojački stan, ali čim sam vrisnula oduševljena poklonom, pitala sam za vrata.Ne šalim se.

Kakva su vrata i hoće li stan izdržati zemljotrese? Tim redom.

Tata se smijao i samo rekao fensi italijansku marku ozbiljnih sigurnosnih vrata, moju obožavanu. Znate, mogao je da mi pokloni 100 stanova, ako vrata nisu blindirana, ja bih i dalje ostala kod roditelja da živim.

Tako da sam ja u stvari dobila na poklon Vrata sa stanom.

Zamišljam sada psihoterapeuta koji me pita, kada počinju problemi sa vratima?
Odavno, baš odavno.

Prvo u vezi sa vratima čega se sjećam da sam kao mala ostala sama doslovno 5 minuta, pozvonio je neko, naravno da nisam otvorila, zbrisala sam sa ogromnim zecom u naručju iza vrata moje sobe, sjela u korpu za čisti veš i nisam izašla dok me mama nije pronašla. Ma ni 5 minutica, možda. A nisam baš bila ni toliko mala.

U tinejdžerskim danima, dok se roditelji odmaraju na moru, osim što sam stalno pravila žurke, razapinjala sam kabl usisivača preko hodnika svaku noć.Iz sigurnosnih razloga.

Uzmem usisivač, uštekam ga u utičnicu, odvučem ga u dnevnu sobu i razvučem kabl u visini koljena preko hodnika do dnevnog boravka. I zategnem. Dobro zategnem.

Ako neko upadne dok ja spavam da se iznenadi, saplete, padne, ja ću ga već čuti. I tako. Šta ću onda? Nije važno, bitno da ću ga čuti.

Sada se psihoterapeut vjerovatno nagne prema meni, pogleda me preko cvikera, zapiše nešto.

Kada je Žmu renovirao sve, samo da Vanilica useli kod njega, rekla sam, vrata donosim ja.
Daj ne budali, šta fali ovim vratima?

Ništa, ali ja donosim druga. Žmu nek izabere boju, njegova je kuća.Vrata su moja.

Da li sam se to ipak potajno plašila slobode iako sam je živjela punim plućima?

E pa vidjećemo! Kada? Sada! UZVIČNIK.

U mojoj glavi uzvičnik je odvojen oduvijek od slova iako vladam svim pravilima pravopisa.
Pravim potpuno podsvjesno tu pravopisnu grešku jer ja živim tu dramsku pauzu između posljednjeg slova i uzvičnika, živim je do daske,ali sada se sve preokrenulo.

Otključavam instagram profil, uzvičnik priljubljujem uz slovo kao i svaki drugi znak interpunkcije i krećem. Odškrinem vrata.

Ta moja vrata što stoje nasred livade. Niti šta zatvaraju niti šta otvaraju. Pogledam lijevo, pa desno. Iskoračim.
Odoh sada živjeti taj UZVIČNIK!

Valjda sam konačno ukapirala da sam odavno potpuno izašla iz zaključanog profila, prostirući misli u kolumnama okićenim mojim slikama.

I upravo sada, pronađem se slučajno na velikim portalima koji uzimaju od malih ono šta im se sviđa bez pitanja, u maniru Superhika ?

U svoj toj mojoj zaključanosti saznam da je Grinč ukrao Vanilicu, ne jednu već nekoliko kolumni.
Maznuo vanilice i objavio. Sve sa slikama, ali bez imena i prezimena. Taj dio zajedno sa prvim rečenicama je izbrisao.To nije lijepo. Niti fer. Okej,okeeej, znam da život nije fer.

Baš zbog toga ova kolumna ima keč kao u igri “Cluedo”.Vratite se na početak kolumne. Ako tekst ne počinje rečenicom ” Ili kako je Grinč ukrao Vanilicu?” i mojim imenom , to vam je to, osvrnite se polako, po-la-ko, Grinč je tu, ukradeni ste i kolumna i vi, ovako čitajući.

Ipak, samo ću vama reći, oduševljena sam tim mažnjavanjem vanilica. Ako volite vanilice, čitajte, bićete nasmijani, slatki i zašećereni.

Drugo je pitanje ko se normalan još raduje kad mu ukradu cijele kolumne. Niko. Pa ja nisam normalna, šta ste očekivali?
Samo Luj Viton i Vanilica vole da nas kopiraju. Autentični smo.

Psihoterapeut klima glavom, odobrava radovanje.
Objašnjavam mu novu japansku riječ koju sam naučila.

UKIYO (u-key-yo japanski ) živi u trenutku , netaknut životnim nedaćama
I evo me pišem dalje, ne dotiče me ništ’ to, moj ti Grinče!
UKIYO, UKIYO, U K I Y O….

Viknuću to svaki put kad mi kažu: Ma pusti proći će…
I ti čekaš da vidiš jel prošlo, pa onda još ponovo pregledaš da vidiš da nije šta ostalo …

E pa, odavno ništa ne čekam da prođe! Pa šta onda ZaBogaMiloga uradim?
JA PROĐEM! DIGNEM NOS I JA LIJEPO PROĐEM…

A to što treba da prođe, nek’ prolazi svojim putem, ja ga ne mislim čekati…ni uz svirku.
Jer klavir ima 230 žica, svaka je pojedinačno pod opterećenjem od 20 tona i proizvodi muziku.

Ove 2021. sam naučila kada mi život skače po svakoj žici da i ja proizvodim muziku, kao klavir.

Nekada da bismo došli do svjetla moramo rizikovati mrak. Zar ne?

A gdje nestade psihoterapeut? Pa i njega je Grinči ukrao! Zajedno sa foteljom i naočarima.
BUDITE LJUBAZNI SA NELJUBAZNIM LJUDIMA, NJIMA JE TO NAJPOTREBNIJE!

Lav ju
Chic Vanilica