Ljudi s olovkama

Jaffa trenutak – Tanja Zlatanović: Otac i more

Treba umeti voleti more. Treba na more ići sa ljudima koji ga istinski vole.

Redakcija

Foto: Privatna arhiva

Moj tata ga je voleo najviše od svih ljudi koje poznajem. Zato sam najviše volela more sa njim.

Tata baš i nije mnogo putovao u životu. Da jeste, voleo bi možda neki Pariz, Alpe, jezero Balaton. Možda bi prepričavao uspomene sa nekog safarija po Africi ili opisivao pogled sa Kineskog zida. Ovako, ta letovanja koja su se dešavala jednom u dve, tri, čak četiri godine, bila su jedino izmeštanje iz sivkaste rutine života. Mnogo puta bi se u zimskoj dokolici, između dva dima cigarete, naglas prisećao letovanja i iznenađivao me živošću uspomena. Pamtio je boju cveća, finoću peska, pogled sa terase, uzvike prodavaca na plaži, ukus peciva iz obližnje pekare. Usne su mu se izvijale u nostalgični osmeh dok je pričao, a toplina kojom su zračile njegove impresije prkosila je vanjskoj hladnoći i zimskoj apatiji.

Sećam se jedne crno-bele fotorafije iz tatine mladosti. Tata na obali mora, iza neki brodovi. Crna, gusta kosa, bela košulja, pantalone zvonare i širok, morski osmeh. To je i dalje najlepša morska razglednica koju sam ikada videla. Nikad ga nisam pitala, ali pretpostavljam da mu je to bio jedini odlazak na more pre nego što je otišao sa mamom i sa mnom.

Foto: Privatna arhiva

Dok sam bila mala, nije se letovalo svake godine. Nekada nismo imali novca,  a nekada bismo se jednostavno suzdržali da bismo ga sačuvali. To nikada nije izgovoreno naglas u kući, ali se znalo – letovali smo prošlog leta, ovog i na razmatramo tu ideju. Da odemo, bila bi svojevrsna bahatost. Biće možda leta kada će nam se više ići, a nećemo imati novca, pa ćemo izvaditi ovaj. Valja priznati da smo išli i dalje u mislima: biće leta kada nećemo imati za mnogo važnije potrebe. Takvi smo vam bili mi – zamišljali smo najgore kako nas ne bi iznenadilo ako kojim slučajem dođe. To nam je ostalo od devedesetih. Srećom, došla su bolja vremena.

Kada sam završila fakultet i počela da radim, roditeljima su finansije dozvoljavale da idu na more svake godine. Mogla sam i ja, sa društvom, ali birala sam da idem sa njima. Osećala sam da treba da nadoknadimo toliko toga, da stvorimo još morskih uspomena, još razloga za setu i nostalgiju, još priča za hladne zime. Ne živi čovek od hrane, nego od uspomena.

Nije uobičajeno da devojka u kasnim dvadesetim, pa i tridesetim, ide sa roditeljima na more. Zamišljala sam da me ostali iz autobusa, a naročito moji vršnjaci, sažaljevaju, misleći da nemam društvo za letovanje. Naravno da sam imala društvo.

Narednih godina sam letovala i po dva  puta – jednom sa drugaricama, jednom sa roditeljima. Bila bi to dva potpuno različita putovanja: jedno mladalački nemirno, drugo porodično spokojno. Na jednom sam pored mora šetala u sitne sate, vraćajući se iz izlaska, dok sam u rukama nosila sandale koje su me nažuljale. Na drugom sam šetala u suton, u patikama. Na jednom sam pila koktele u noćnim klubovima, a na drugom delila pivo sa tatom na terasi nakon večere. Na jednom sam išla na spavanje u vreme u koje sam se na drugom budila.

Foto: Privatna arhiva

Uživala sam sa drugaricama, ali poseban je užitak bio sa tatom na moru. Uživala sam, zapravo, u njegovom uživanju. Ozbiljni nastavnik pred penzijom, brčkao se i plivao sa radošću deteta. Voleo je duge šetnje pored vode, naročito onih dana kada je bilo oblačno i vetrovito, te dan nije bio za kupanje. Znao bi da zastane i da se zagleda u posivelu pučinu, a ja bih znala da tada razmišlja i da te misli nisu vesele i lagane. Beskraj i nadmoć prirode navedu čoveka da se oseća malim i tužnim. Talasi iznesu na površinu sitne boli, nemire i brige inače zatrpane svakodnevicom. Duša se potrese i uzdrhti.

Na moru bih najdublje prodrla u tananu dušu mog tate. Kako starim, sve mi je jasnije – iste su nam duše.

Tate više nema, ali uspomene su žive. Kada sam na moru, tata mi je najbliži.

 

Konkurs organizuju Lola magazin i Jaffa napolitanke.

Pročitaj još

Od iste osobe

Najnovije