torta-svećice
Lole iz komšilukanajnovijeO životu

Mama nije htela tortu za rođendan

Mama se uvek bunila kad dobije poklon za rođendan. „Ma šta ste ovo smislili?!“, „Odakle ova ideja sad, ha?“ – čudila se i kao ljutila, ali su je odavale oči – raširene i nasmejane – pune divljenja i uprte u tatu.

Srbijanka Stanković

Foto: Pexels.com

Mama se uvek bunila kad dobije poklon za rođendan, ali je volela naše poklone. Verovatno se zbog toga pravila da ne primećuje kako je danima izbegavamo, skrivamo se po ćoškovima, „kujemo plan“ i „čuvamo tajnu“.

Detinjstvo mi i dalje miriše na mošus i tu slatku iluziju da je mama srećna.

Srećan rođendan, mama!

Godinama smo verovali da mama ne zna za našu „zavereničku misiju“. Ushićeni, zajapureni, sa licem koje samo što ne pukne od tajne i sreće uskakali smo u roditeljski krevet i vikali: „Srećan rođendan!“ Dok smo bili baš mali, pravila je tortu i govorila: “Evo, da vas častim što mi je rođendan!”

Ali sva ona magija oko rođendanske torte bi izostajala. Mama nije dopuštala svećice, vatromete, nikakvo pevanje pesmica. Tek, posle ručka, svako bi dobio svoje parče. Bilo je lepo, ali nekako obično. To nije bilo to.

Kasnije, kako smo rasli, umesto torte pekla bi palačinke ili neki kolač. Kao da je svake godine sve manje razloga imala za slavlje. Nisam ja dete, ‘ajde. Govorila je prvo tiho, a onda posle silnog navaljivanja: Ama pustite me, ostaćete i bez čokoladnog kolača!

– Ja ću imati tortu i za 80. rođendan – rekla sam Marku te večeri kad je mama ljutito napunila 44 godine – Nema šanse da budem ovakva!

Marko je već hrkao. Njemu je bilo dovoljno što je dobio dve velike rođendanske čokoladne kocke.

Pazi ovamo, bliži se mamin rođendan

Trebalo mi je vremena da shvatim da je sve to imalo veze sa tatom.

Sve je uvek počinjalo negde za Svetog Luku, baš pred kraj prvog tromesečja. Tata uđe u Markovu i moju sobu, kao da vidi „da l’ učimo“ i „šta će da ga sačeka na roditeljskom“. Sa tim ozbiljno izgovorenim rečima: „Marko, Marina, šta će da me sačeka na roditeljskom u sredu?“ zatvarala bi se vrata i tata bi odjednom menjao strog glas u šapat: „Pazi ovamo, bliži se mamin rođendan. Da čujem, ima li ideja?“

devojčica-cveće-majka

Foto: Pexels.com

Imali smo fore do sredine novembra da napravimo i detaljno mu izložimo plan, a onda bismo krišom ostvarivali deo po deo. Vrhunac, nedostižan i magičan – bila je torta. Nije bilo načina da je napravimo a da mama to ne otkrije. Pa tako mama nikad nije imala slavljeničku tortu, bar ne onu koju nije napravila sama.

– Kako da izvedemo to da bude prava torta, tata?

– Pa nikako, znate već mamu. – govorio bi tiho – Hajde da smislimo umesto toga neki magičan poklon, može, a?

Pa smo godinama planirali, smišljali, izmišljali i posmatrali je kako se kao ljuti dok skida ukrasan papir sa knjige, kutije čokolade, minđuša, najnovijeg kuvara. Stiskala je usne u znak pobune, kao da joj smeta što je sad ona u centru pažnje, pa bi se brzo sklanjala, žurila da postavi doručak, na brzinu umuti šlag i nafiluje tortu ili kolač – da imamo – kad ode na posao.

Ovo je poklon za tebe od nas

Nije bilo neke istinski tragične priče iza maminog nepristajanja da “živi stvarno”. U mojoj dečjoj glavi to ”stvarno življenje” izjednačavalo se sa rođendanskim svećicama, radošću, smehom i veselim đuskanjem. Sa svim onim što majka jednostavno nije radila.

Kasnije, u tinejdžerskim godinama, to što neće da se raduje svakom danu me je vređalo i pomeralo napred u bunt – nikad neću biti takva. Da životarim, da ne volim svoj rođendan, da se mrštim – nesvesna da već stiskam usne na isti način kao ona kad se nešto naljutim.

Pokušavala sam da je upoznam, da “iščačkam” neku bolnu uspomenu, bilo šta što joj nije dalo da se opusti. Bar eto taj jedan, rođendanski dan.

– Ma šta si se navrzla ti na mene, mala, je li? Ne volim rođendane, što je to toliko čudno? Volim samo tri rođendana: Markov, tvoj i tatin. ‘Ajde sad!

Mama je uvek tvrdila kako ona nikad ne laže, ali u ovo nisam mogla da poverujem. Nije bilo pošteno. Svako zaslužuje da rođendan slavi kao dete.

Rođendan je rođendanska torta

Kada je napunila 55 godina imala sam nepunih trideset. Marko je već krckao trideset treću, a tata bio u penziji. Nismo živeli zajedno više. Bio je pravi trenutak za “rođendanski manevar”.

– Ako imaš vremena, navrati sutra posle posla. – rekla je tiho i preko telefona sam osetila kako miriše na mošus i palačinke.

– Ne znam, mama. Moram mnogo da radim. – slagala sam.

– To je i tvoj brat rekao. – pokušala je da sakrije razočaranje iza iznenadnog kašlja.

Nije znala da smo tata, Marko i ja već nedelju dana unazad skovali veliki plan. Bez poklona, bez ukrasnog papira i cveća.

– Što se mene tiče, rođendan je rođendanska torta i ona će tu tortu konačno da dobije!

– Da nećeš ti da umutiš neku glupost, sis? – zadirkivao me je Marko.

 – Naravno da neću. Već sam naručila veliku čokoladnu tortu – rekla sam i značajno ga pogledala – sa filom od vanile i čokoladicama i natpisom “Volimo te”. Kupila sam svećice i onaj mali vatromet i…

– Jaoj, ubiće me vaša majka kad sazna da sam učestvovao u ovome. – rekao je tata naš večiti saučesnik u rođendanskim zaverama.

Dan kasnije po prvi put u svom životu videla sam jedno čudo: na svoj 55. rođendan, moja stegnuta, uvek pomalo ljuta majka u isto vreme se smejala i plakala.

Nikad je nisam pitala šta je poželela kad je dunula u svećice.

Izgledala je kao da su joj sve želje već ostvarene.

Pročitaj još

Od iste osobe

Najnovije