Ljudski odnosinajnovijeŽivot

Žena ne sme biti besna. Njoj to jednostavno ne priliči.

Postoj čitav tabu oko besa u našoj kulturi.

Od ignorisanja, preko pokušaja da ga iskorenimo silom ili pozitivnim mislima, pa do potpunog nedostatka kontrole nad istim – društvo nam iznova potvrđuje koliko malo razume ovu emociju.

Piše: Lidija Ćurčić Redakcija

Ali pored ovog kolektivnog nerazumevanja, imamo jednu dublju problematiku, a to je ženski bes.

Indirektni narativ tradicionalnih društva je sledeći – bes je „uljez“ emocija. Ali ako je već tu, ona je rezrevisana samo za muški deo populacije.

Žena ne sme biti besna. Njoj to jednostavno ne priliči. Jeste, ružno je kad muškarac u tantrumu lomi, baca i urla. Ali dobro, on je takav. Ti budi tiha i čekaj da prođe bura.

Naravno, posle treba da ga umiriš kao dete. Ti si ona uravnotežena i zrela. Pa ja kad vidim ženu kako psuje, meni se želudac okrene! Zamisli sutra nekom majka da bude, a ne zna da se iskontroliše.

A muškarac? Gde je njemu kontrola nad sobom? A da, ne treba mu. On kontroliše ženu.

A zbog čega je bes tako opasan ako ga damo i ženi?

Zato što je bes pobuna. Bes je „gaziš granice mog dostojanstva i ja ti to ne dam“. Ne dam. Bes nije izbor, on je pravo. Pravo svake osobe da se bori za sebe, svoj ponos i sreću. A ženama je to pravo vekovima bilo uskraćivano. Ipak, čak i danas, kad smo se izborile za toliko mnogo, i dalje nemamo to pravo. Pravo da budemo besne.

Besne jer nas svet gura u drugi plan. Besne što za svaku želju moramo duplo više da radimo. Besne jer nas teraju da biramo da li ćemo biti zdrave i ispunjene ili prihvaćene u društvu. Jer ne može oba.

Besne što nosimo terete progutanog besa svih svojih pretkinja. Besne što ćemo to breme preneti i svojim ćerkama.

Foto: Canva

Ali znate gde leži nada?

Bes je jedna žilava, uporna životinja. Ona se ne predaja tako lako. Koliko god je potiskivali, gurali, poricali ili vezivali, ona uvek nađe način da se čuje. Kroz želudac koji mesecima muči. Migrenu koja ne prestaje da steže. Kroz ona neurotična ribanja već savršeno čistih pločica u kupatilu. Pa uporno stiskanje mišice. Dvadesetu cigaretu danas. Uporno ćutanje. Pa i suze.

Drage žene,

Sledeći put kad vas nešto bude bolelo onako „iz čista mira“, a okruženje vam kaže da umišljate, dramite ili vam je to „sve iz glave“ – proverite da niste možda samo besne.

Znam šta ćete sledeće reći: „Pa bože, nemam zašto da budem“.

A da li je to zaista vaš glas? Ili neki spolja? Toliko sa svih strana prisutan, da se ukorenio kao sopstveni?

Sedite malo sa tim glasom. Pitajte ga šta mu treba i kako je. Pustite ga da plače ako mu se plače. Pustite ga da boli ako ga boli. Da viče ako mu se viče. Ne dajte mu samo da povredi nekog drugog. Ali molim vas, ne dajte mu ni da povredi vas same.

Znam da ne deluje tako, ali bes nije zato došao. Njemu nije cilj da povređuje. On je došao samo da vas podseti i pogura da se borite za sve ono za šta su vam rekli da nemate prava. Jer bes zna da imate. Bes je vaše pravo.

I drage žene, samo još nešto – nemojte učiti svoje ćerke da kriju i beže od svog besa. Učite ih da ga čvrsto zagrle.

Bes je lična oluja sa kojom se svako od nas bori. Ali ta oluja će ih najbolje štititi kada niko drugi ne bude mogao.

Pročitaj još

Od iste osobe

Najnovije