Ljudi s olovkamanajnovije

Jaffa trenutak – Radmila Vukotić: U srcu detinjstva

U tišini noćne sete, negde u daljini, nakon guste šume i one velike planine, u dolini Zmijanja, ležim na travi.

Piše: Radmila Vukotić Redakcija

Osetim toplotu zemlje, koja se pregrejala od tog vrelog julskog dana.

Došla sam nakon jedne decenije, sada kao odrasla žena. A onda kao tršava čupava devojčica. Svašta je stalo u taj period, svašta lepo svašta i ružno.

Gledam one zvezde iznad sebe i po telu osećam bodljikanje sveže pokošene trave koja mi govori da je sve stvarno. Tu sam, zaista. Sve mi miriše na detinjstvo i na onaj spokoj koji sam osećala dok smo sestra i ja trčkarale ovim brdima gore dole, trudeći se da uhvatimo svitca. I nikada nismo uspele.

A ja, evo i večeras pokušavam, dok trčim po mraku  prateći to malo čudo koje svetluca kroz  svež i oštar vazduh. Ima li šta lepše od osećaja sigurnosti koji osećaš gde god nogom kročiš?

Dok ležim na zemlji, kao da opet proživljavam i vidim sve ono od pre. Vidim opet onu staru brvnaru sa jednom sobom,u kojoj mi deca spavamo po podu. I srećni, ma presrećni zbog toga! Osetim miris babinih kolačića koje mesi ranom zorom, da nas sačekaju topli kad ustanemo. Pa ih servira uz domaći kajmaj koji je sama pravila ili onaj džem od divljih jagode za kojim i dan danas patim.

Tu je ispod drveta u debelom hladu i on. Namirio je stoku, pijucka svoju šljivu i sa nakrivljenim šeširom i rukama iznad glave leži. Mogu čak da ga čujem kako i diše, ponekad kao da zahrče malo. Krišom začkilji da nas pogleda, a ja mu uhvatim brk kako se smeška. Vidim i onu staru česmu, čujem tu izvorsku hladnu vodu kako teče i lupa o drveno korito.

Malo gore, iznad brvnare ja sam imala svoje sklonište. Bila je to vinova loza, pod koju sam se često zavlačila i maštala. Čitala na glas, zamišljajući da sam na nekoj velikoj smotri recitatora. A kada bi me neko video, postidela bih se i ućutala.

Ostarela, mila i nejaka ruka me prenu iz prošlosti. Sada već iznurena žena, blago povijena stoji kraj mene. Opet sam tu i opet ništa nije isto. Ona stara brvnara je pretvorena u pravu kuću, zidine koje nemaju i nikada neće imati u sebi dušu. On je ostao da leži, dole malo niz put ima jedno mesto gde su svi oni koji ne dišu večno zakopani.

Obilazim onaj grob, mazim mermernu ploču i pričam mu, kao da me čuje. Želeći da mu opet vidim dugački, nasmejani brk. Al prošlo je , sve je to sada negde daleko iza, zakopano kao i on u toj zemlji.

Ostala je ona sama da željno iščekuje svoju decu, svoje unuke i da im širom otvara kapiju kada čuje kola iz daljine.

Ostala je ona da dugo i tužno maše svojom ostarelom rukom dok istim putem kojim  smo došli sada odlazimo i vraćamo se svojim životima. I nekim znacima kraj puta, koje piše neuhvatljivi slučaj.

Mirisi koji se tamo osećaju, nigde drugo ne postoje. Osećaji sigurnosti, bezbrižnosti, hrabrosti i ponosa  su tamo. Bude se svaki put kad kročim na tu ponosnu zemlju.

Zemlju mojih korena, porodice, ljubavi i sreće. Zemlju koja postoji samo tamo, u dolini jednoj, u srcu Zmijanja.

Konkurs organizuju Lola magazin i Jaffa napolitanke

Pročitaj još

Od iste osobe

Najnovije