LjudinajnovijeRadoznala Lola

Prvi školski dan u Finskoj: umjesto firmirane, za đaka – polovna garderoba

Iako shvatam da roditelji u Srbiji imaju zaista mnogo novčanih izdataka, za “besplatno obrazovanje”, smatram i da mnogi dižu nepotrebnu tenziju u kući, brinući i o manje bitnim, ali i nebitnim stvarima.

Prenosimo: Redakcija

Detinjarije.com

Foto: Canva

Za svaki slučaj, bitno je da dete ima vaš broj telefona na koji vas može dobiti ukoliko mu zatrebate. Svakako, da ova novonastala situacija čini roditelje nespokojnijim, ali svrha roditeljstva i jeste pripremiti svoje „ptiće“ na odgovornost i kasnije osamostaljenje.

Iako su roditelji roditelji, koji uvek žele najbolje za svoju decu, moram da uočim velike razlike između finskih i roditelja sa prostora Balkana. I jedni i drugi rade ono što misle da je ispravno, ali moram da priznam da mi se finski način više dopada. Evo i zašto…

“Finski roditelji, kao i svi ostali na svetu, vole svoju decu, ali im tu ljubav ne pokazuju kroz kupovinu skupih stvari, bez smisla i svrhe.”

Finski roditelji, kao i svi ostali na svetu, vole svoju decu, ali im tu ljubav ne pokazuju  kroz kupovinu  skupih stvari, bez smisla i svrhe. Iako su Finci mnogo bogatija nacija od  svih nacija na Balkanu,  decu u školu ne šalju u mondenskoj garderobi, u kojoj ne smeju ni da se igraju, jer je mogu iscepati ili isprljati, u kojoj ne mogu trčati po dvorištu, prevrtati se po travi…već je odeća komotna, skromna i prilagođena deci.

Finci ne vole da se razbacuju pa deca u tom periodu često dobijaju polovnu odeću, jer je brzo izrastu, a i zato jer se deca tada mnogo igraju, druže u prirodi, i najbitnije je da je odeća takva da ih ne sputava. Second hand  prodavnice se pravi izbor, i tu se kupuje dosta toga, naravno ne i obuća. Do prvih malih matura, deci se ne kupuju, ili  bar veoma retko, nove i skupe stvari, i niko zbog toga ne pravi pitanje. To je tako normalno.

Danas je izgleda postalo pravilo da se siromašne nacije utrkuju ko će kupiti skuplju odeću, dok su Finci naprosto operisani od toga, bar ne u periodu kada to nema smisla. Iako u Finskoj roditelji nemaju nikakve izdatke oko školovanja dece, ekskurzija, užine, jer sve to plaća država, oni se ne rasipaju novcem i veoma su racionalni.

Deca i u najmlađem školskom uzrastu ostaju sama kod kuće, idu sama, ili sa drugarima u školu i generalno, mnogo su samostalnija od dece u Srbiji. Ali tu nisu srpska deca učinila to stanje takvim, već roditelji, i ne iz zle namere, ali definitivno čineći medveđu uslugu deci.

Zato je neophodno, zarad obostranog dobra, da roditelji  svoju decu, još od najranijih godina, uče svemu onome što će im pomoć da postanu odgovorni i samostalni. Finci od malena uče decu da obavljaju razne poslove u kući, u skladu sa njihovim  psihofizičkim mogućnostima, i tu nema kompromisa.

Deca u Finskoj zbog toga, rad u kući ne doživljavaju kao neki teret, kaznu i moranje, već kao nešto sasvim normalno i podrazumevano. Uopšte, kako je igra nešto što finskoj deci nikad i nikako nije uskraćeno, tako se i primerene radne obaveze podrazumevaju.

Finska je država kojoj su znanje i rad veoma bitni, pa je zato u osnovnim školama Käsityö (Zanati / rukotvorine) obavezan predmet od prvog razreda, a od 7 – 9 razreda i predmet Kotitalous (Domaćinstvo), gde uče kuvanje, serviranje, finansije u domaćinstvu, zdravlje u ishrani.. Iz predmeta Käsityö deca uče tokom školovanja da pletu, kroje, šiju da rade sa drvetom, obavljaju sitnije popravke u kući, peglaju…

U Finskoj deca nemaju domaće zadatke, jer se smatra da je izuzetno bitno da deci ostane vreme za igru i slobodne aktivnosti. Finci shvataju da deca polaskom u školu ne postaju odrasli, već su i dalje samo deca ali i školarci. Upravo zato me nekada čudi, zašto u Srbiji i danas postoje domaći zadaci, koji dodatno oduzimaju deci vreme za tako preko potrebnu igru, a ako uzmemo u obzir da se mnoga deca, polaskom u školu upisuju na balet, na klavir, kurseve jezika, često, ne svojom voljom, dok sve to postignu u toku dana, njima je, na žalost, pravo na igru onemogućeno. To svakako nije dobro.

Kada bi škole ukinule domaće zadatke, bar do petog razreda, kada bi roditelji deci uveli neke umerene vannastavne aktivnosti, a ostalo ostavili deci samo za igru, deca bi bila srećnija, ali nikako manje uspešna, naprotiv. U Finskoj se i nastavni sadržaji u ovom uzrastu, odvijaju kroz igru, a često se nastava održava i u prirodi, na vazduhu. Opuštena atmosfera, učenje kroz igru i čest boravak na svežem vazduhu, doprinosi uspehu dece. Finska je tu pravi primer.

Ono što je takođe, po mom mišljenju, bolje u Finskoj je i to, da deca, dolaskom u prvi razred, nikako nisu primorana da sede mirno u klupama, jer je to za njihov uzrast, i neprirodno i mučno. U Finskoj deca mogu da dođu do table, do druga, da sede na klupama…jer je poenta da svi pričaju i diskutuju o lekciji, a ne da sede mirno. Sedenje mirno i maksimalna koncentracija se razvijaju postepeno, i kada malo odrastu, deca već i sama sede u klupama, bez primoravanja. Bitno je da se prati priroda deteta…a u prirodi deteta tog uzrasta, nije sigurno da sedi mirno, bar ne prve godine polaska u školu. Sticanje discipline, radnih navika, odgovornosti, usvajanje novih pravila….ne ide ni preko noći, niti treniranjem strogoće.

Pročitaj još

Od iste osobe

Najnovije