VANILICA U CIRKUSU: Upalite reflektore, igre su bez granica!

Moraću uvesti rubriku trik pitanja. Recimo, Žmu toliko obožava ta trik pitanja da obično podigne kažiprst ispred mojih očiju i kaže: “Opet trik pitanje, ne pada mi na pamet da ti odgovaram. Postavi pravo pitanje k’o normalna osoba!”
Čuj to?!

Dakle, vi ste analogni ili digitalni? To sam vas pitala. Za stanje uma.

Jeste li ikada gledali televizijski spektakl zvani “Igre bez granica”. Totalno analogno ludilo, penjanje uz klizav zid, potezanje konopca. Pogotovo kad su divovskim kašikama vadili divovsko kestenje iz naravno divovske zdjele sa šlagom. Auuu obožavala sam to!
Igre na vodi, pijesku, moru…
A ja vam volim vodu. Pogotovo more.

Kao mala pila sam more, čim me ostave sekundu u mom malom čamcu, ja se nagnem i pijem more kao običnu vodu… Nisu me spriječili, nisu ni mogli…

Znate kad kažu, stavi prst u more i povezan si sa cijelim svijetom ?
Vjerujem da mi je svo to moje more u meni, donijelo svijet … I da zato oduvijek jedem potpuno neslanu hranu…

Čim neko pomene more, odmah naćulim uši,a ovu kolumnu pišem na moru i ko zna kakva će isplivati u digitalni svijet. Preko granice.

Ne volim granice. Jedino su one ostale analogne.Ako već moraju da postoje valjda služe zato da se prelaze. O meni i o granicama i geografskim i metaforičkim mogla bih napisati feljton, (ne)ozbiljan.

Volim komične pogranične priče, ali kad sve prođe. Imam neka svoja pravila.
Recimo , ne tražite od mene da vam kupim ovo ili ono, ne donosim ništa po narudžbi, samo lijek ako nekome treba, ali poklone da. Mnogo poklona, ali ne i puno prtljaga.
I nikada ne nosim nedozvoljenu hranu. Ali što bi rek’o Džems Bond ” Nikad ne reci nikad”.

Pakujem se za London, odoh kod moje kume Cice. Njena mama, moja krsna kuma R, kaže ” Joooj napravila bih vam malo pite i vanilica da imate uz čaj?!”

Da je bilo ko drugi u mom životu u pitanju, rekla bih, ne dolazi u obzir, znaš da ne nosim hranu nikada.
Ali R kažem, može, donesi. Dan pred polazak , otvaram vrata, R sa punim cekerom malih pita što od bundeve, što od sira i kutijom vanilica.

Gledam u to i mislim se “Ouuu, najebala sam!” Obećanja ne kršim. Pojedem od muke i pitu i vanilicu i još jednu pitu, najedem se da bude što manje za nositi.

Uzmem ručni prtljag, pilot case za biznis putnike, čista simbolika jel da, napunim ga pitom, cijeli kofer pun pite i na vrh razapnem moju omiljenu džins košulju. Kao niko neće vidjeti pitu ako otvorim kofer. Samo košulju. Vanilice stavim u veliki kofer, nije bilo mjesta za njih u ručnom prtljagu.

Dođem kod nas na aerodrom, momci na skeneru su se baš tada smijali naglas i nikada neću saznati da li je neko ispričao vic ili su provalili moje pite. Na idućem aerodromu mi niko ništa nije rekao, računam ovi naši znaju šta pita znači, ali kada sam sletjela na Hitrou smišljala sam šta da kažem kada me u’vate s tolikom pitom.

Obavim sve formalnosti i još mi ostalo da prođem na početku hodnika za izlaz, policiju u civilu sa psima. Da li su psi trenirani i za pitu ? JebiGa, bar nemam mesa u pitama . Nabijem ja moje CatWoman crne naočare, dignem nos u nebesa kao i obično i spičim ravno u njih dvojicu i psa.

Mislim se vala ,ako me privedu zbog pite, tako mi i treba, nesretnici. I razmaknuše se oni, u čuđenju, k’o vele , ova budala sa ovolikom crnim naočarima ne vidi ništa, pregaziće nas! Na kraju hodnika , raširenih ruku , čeka moje kuma Cica. Ja psujem.

Naravno da je poslije kroz smijeh vikala, “Jeste li vas dve normalne?” , zvala R i prijetila da to više ne radi, a onda smo se najele pite i vanilica. Danima smo jele i na kraju bacile jer ko će pojesti toliku pitu, šta je s vama? R nikad nismo rekle da smo bacile pola pite, nemojte ni vi!

Koju deceniju i godinu kasnije, Žmu i ja krećemo na put, ubacimo kofere, vreću sa smećem da bacimo usput i pokret. Dolazimo na granicu, stižemo na red, policija pregleda pasoše, pitam ” Jesii li izbacio smeće iz gepeka?”

A Žmu ” Baš sada si morala to da me pitaš!?”, sreća naša da nam nikada po granicama ne traže da otvaramo prtljažnik osim jednom kad je Žmu ‘ladno prošišao kroz granični prelaz , pa se vratio, odmah. Ali su nam ipak malo trkeljisali stvari da nas nauče pameti.

Neću reći u kojoj smo državi bacili smeće, da nam ne stigne račun za odvoz smeća.
Jel nije ovo kažnjivo sad poslije toliko godina? Ako nije, biće još graničnih priča, ne mijenjajte kanal. Dakle, ima li pravnika ovdje?

A šta mi je na početku trebala ova fora, analogno ili digitalno? Znate li razliku?
Analogno je kontinuirana, istovjetna promjena, a BogaMi digitalna je promjena skokovita.

Svoje granice prelazimo sa raznim prtljazima, ali ih prijeđeno uvijek.
Izaberite put i krećite se. Nije bitno analogno ili digitalno. Krećite se.

Jer Čerčil je bio potpuno u pravu kada je rekao da je uspjeh kretanje od neuspjeha do neuspjeha bez gubitka entuzijazma!
Dakle, entuzijazam pod ruku i naprijed, korak po korak ili skokovima, k’o da je bitno.

A more?
THE SEA WILL ALWAYS SHOW YOU THE ANSWER!

Lav ju
Chic Vanilica