Staša Koprivica: “Gledaj me u oči dok pričam sa tobom!”
Kad god bih kao dete čula ovu rečenicu od svojih roditelja to je uvek značilo dve stvari.
Prva: nešto sam gadno zabrljala i čim podignem pogled ka njima sledi naporna grdnja. Druga: to što još uvek ne podižem pogled ih strašno nervira.
Mogu da me kazne, da urlaju, da me jure, hvataju i šalju u ćošak, mogu da obećavaju, prete, mole i ucenjuju, ali sve dok nam se oči ne sretnu – ne dopiru do mene i ne postoje. Tada nisam shvatala šta je odnos moći u toj situaciji, niti zašto je tako važno da te neko posmatra dok mu govoriš, ali jesam naslućivala da se tu krije neka strašna fora.
Danas svakodnevno natrčavam na onu drugu, neprijatniju stranu pomenute strašne fore. Ne mislim na verbalne okršaje sa potomstvom (tu sam uvek na gubitku i stoički sam to prihvatila kao datost) već na najobičnije svakodnevne razgovore sa bliskim ljudima koji… Zure u telefon.
Znam! Znam da je to “novo normalno” (kakva grdna frazetina), da su smartfoni odavno organski produžetak našeg tela i naše ličnosti, živimo sajberpank i biopoboljšavamo se na dnevnoj osnovi. Ne osuđujem!
I sama sam ovisnica, teško da mogu da zamislim dostojanstvenu egzistenciju bez konstantnog dovoda interneta direktno u krvotok, sram me bilo. Ono što me, uprkos tome, svakog puta zatekne, je kada u sred razgovora za koji sam bila uverena da nije skroz dosadan, moj sagovornik bupne jedno tiho “Izvini, samo da..” i onda odskroluje negde daleko.
Ponekad se ne desi ni ta mala, zbunjena najava.
Naravno, to je sve okej, i ja uredno dam do znanja da mi je to, naravno, sve okej, obično klimnem glavom uz pomirljiv osmeh, promrmljam “naravno, sve okej” i ostanem da visim u koordinatnom sistemu besmisla trudeći se da emitujem “naravno, sve okej” energiju, jer ne želim da iko pomisli da mi to, naravno, nije okej.
Ali, šta ću sad sa sobom? Šta da radim tokom tih nekoliko minuta muzičkog intermeca bez muzike, a taman smo uhvatili zalet da jedno drugom prepričamo istoriju vaseljene? E, uzeću i ja da skrolujem, jednakom brzinom i intenzitetom.
Tako će druga strana, a i svi oko nas, znati da i ja imam nešto što mi je jednako bitno koliko i naš razgovor, ako ne i bitnije. I ja imam notifikacije! I meni stižu lajkovi! I ja moram hitno da proverim da mi nije kuća eksplodirala tokom tih trideset osam minuta koliko sam već odsutna.
Dostojanstveno ću se mrštiti dok pomno proučavam selfi kumine koleginice, pokušavajući da uvtrdim da li sam je ikada videla uživo.
Sagovornik i dalje zuri u bledunjavu svetlost uređaja, ne deluje da je išta hitno u pitanju, ali svakako jeste važno. Mora biti, ne dovodim to u pitanje. Imam razumevanja. Ja sam, nažalost, obrnula ceo internet već triput i sad opet anksiozno pokušavam da smislim kako da potrošim ovu pauzu za reklame na namudriji način.
Eto, to je to: naše opsesivno, nekontrolisano proveravanje šta nam se dešava u telefonima čak i tokom zanimljivih trenutaka u životu je isto kao naprasni upadi reklama u sve ono što pomno pratimo na tim istim telefonima. Algoritam je prešao iz mašine u mozak i zahteva od nas pauzu za sponzorisani sadržaj baš onda kad je najuzbudljivije.
Smislila sam, otići ću u toalet. Nemam trenutno potrebu za tim, ali to je, zasigurno, najelegantnije rešenje. Otići ću da se ogledam i razmotrim mogućnost da se ošišam na trojku i ofarbam u ljubičasto, tako ću uvek imati spremnu temu za razgovor i pogledi će, bogami, biti prikovani za mene. Ogledalo je čisto, možda padne i neki selfi?
Foto: Canva
Uključujem telefon i opa! – moj odsutni sagovornik mi je upravo lajkovao fotku od pre dve nedelje. To je dobro, ipak održavamo komunikaciju, samo na posredan način, nema razloga za brigu.
Vraćam se. Situacija je nepromenjena.
Sledećih deset sekundi ili malo duže zamišljam kako olupavam taj lepi, veliki telefon o arkadu inače veoma drage osobe. Izbacujem neprijatnu misao na površinu uma, registrujem je kao poremećenu i odbacujem zauvek. I to je okej. Sve je okej. Uskoro nastavljamo razgovor i ja sam potisnula svoj iracionalni bes, svesna da nemam prava da se žalim.
Ne mogu da se setim zbog čega tačno nemam prava, ali znam da neki razlog postoji. Setiću se.
I setila sam se, svega nekoliko sati kasnije, dok sedim kod kuće i igram se sa detetom “životinjica-domina”. To jest, trebalo bi da se igram, ali zapravo samo držim šarenu dominu u jednoj šaci i zurim u telefon koji je u drugoj. Negde daleko, iz petog plana, do mene dopire jedno tiho “Mama, tu će da ide pingvin.”
“Mama, tu ide pingvin!”
“Mama, pingvin!”
“PINGVIN, MAMA!”
Dete mi otima telefon iz ruke, baca ga u stranu i unosi mi se u lice. Ne izgovara to, ali svakako misli: “Gledaj me u oči dok pričam sa tobom!” Dižem pogled, posramljena. Isprva se malo ljutnem, a onda tu ljutnju hitro zamenjuje majčinski ponos.
Mala nije istolerisala moju nepristojnost, nije tiho sedela pored, bespomoćno smišljajući kako da deluje jednako zauzeto; ako se igramo – onda se igramo! Sada! Preuzela je kormilo i obrnula svu moju pažnju ka sebi. Može joj se, još uvek, mala je i slatka.
Mi koji to odavno više nismo moramo da se razračunamo sa svim posledicama naše razorene pažnje i preispitamo sopstveni algoritam.
