LjudiMjestanajnovijeNaslovna vijestPojave

Interseks osobe na Balkanu: „To nije poremećaj – mi smo različiti“

Kristian R. ima 46 godina i živi u Beogradu.

Erin V. ima 25 i živi u Zagrebu.

Obojica sa suprugama.

Redakcija

bbc.com/Nataša Anđelković

Foto: bbc.com

Međusobno se poznaju i sarađuju.Ne mogu da imaju biološku decu.Obojica su imali ozbiljne psihološke krize u odrastanju.

Obojica nisu znali šta im je, ali su osećali da „nešto nije u redu”.

Ovo nije priča o Srbinu i Hrvatu, ovo je priča o interseks osobama.

Nejasnoće od detinjstva

„Od rođenja hoće da me uguraju u devojčicu, a nešto se tu ne slaže. Svi me zovu dečakom, a imam žensko ime.

„To ime ja ne doživljavam kao svoje i svi me vide kao dečaka, a moji roditelji se, pak, ne bune na to, niti to vide kao problem”, započinje priču za BBC Kristian.

I Erinu su pri rođenju odredili ženski pol, ali je on odmalena o sebi govorio u muškom rodu. Sve do polaska u školu.
„Ipak, nastavio sam kod kuće tako da pričam, mami i tati je to bilo simpatično”, ističe Erin za BBC.

Danas sebe smatra muškarcem, kao i transrodnom osobom.

Radi kao dostavljač hrane, kao u i nevladinoj organizaciji Trans aid za pomoć trans i interseks osobama u Hrvatskoj.

Erin sebe smatra muškarcem, kao i transrodnom osobom.

I dalje je jedini koji se u ovoj zemlji izjašnjava kao interseks.

Kristian je, pak, jedini koji se tako izjašnjava u Srbiji.

Šta je bilo s telom – „ne znam”

Obojica sumnjaju da su u detinjstvu bili podvrgnuti nevoljnim operacijama.

„Šta se desilo mom telu, o tome se ćuti”, kaže Kristian.

Da je nečega bilo – dokazuje ožiljak.

„Imam ožiljak, ali ne znam od čega je. Taj ožiljak mi je smetao da vozim bicikl”.

S tim se izborio tako što bicikl i danas vozi – stojeći.

„Među prvima sam vozio mauntin bajk u Beogradu, voleo sam biciklizam. Ali dugo nisam savladao to, jer mi je bilo bolno da sedim i vozim”.

S druge strane, piškio je sedeći, a imao je jako veliku želju da to radi – stojeći.

„Nikad neću zaboraviti tu sliku – jedan moj drugar stoji i piški, a ja gledam, iako mi se mnogo piški”.

Jako mu je bilo teško što majku i oca nije mogao da pita sve što ga je zanimalo.Način na koji se roditelj odnosi prema činjenici da je njegovo dete interseks osoba uticaće na to koliko će i kako njihovo dete to prihvatiti, kaže za BBC na srpskom doktorka Katarina Maksimović, specijalista psihijatrije u KBC Dr Dragiša Mišović.

Jedna od najvažnijih stavki je biti otvoren prema svom detetu, razgovarati sa njim u skladu sa uzrastom, kao i slušati šta dete govori o svojim potrebama i osećanjima.

Važno je da dete oseća da ga roditelji vole i u potpunosti prihvataju baš takvog kakav je.

U nekim sredinama, sklonost da se od dece kriju informacije dovodi do toga da dete rođeno sa odlikama interseksa otkrivajući da su njegovi najbliži bili neiskreni doživi to kao traumatično iskustvo koje može voditi u dugoročni problem sa poverenjem.

Porodice koje su razvile način otvorene komunikacije sa svojom decom o njihovoj različitosti, veoma su pozitivan uticaj imala na samopouzdanje svoje dece i kasnije adolescenata, psihološku stabilnost i u perspektivi bolju funkcionalnost.

Sa kojim spoljašnjim organima je rođen Kristianu više nije presudno da sazna.

Testisa nije bilo, bar ne – koliko je njemu poznato.

„Ne znam da li se neko time igrao. Iskreno, sumnjam da sam rođen sa nekim mikropenisom ili sa nečim što podseća na to, a da je to skraćeno da bih bio devojčica”.

Balkan se u odnosu prema interseks osobama ne razlikuje mnogo od ostatka sveta.

Upitnici u pubertetu

Zbunjenost iz detinjstva pubertet je samo pojačao.

Kristian je u tinejdžerskom periodu suočio roditelje sa svojim dilemama. Gotovo bezuspešno.

„Tog ručka se sećam, kao da smo nožem isekli vazduh kad sam ih pitao za to”, objašnjava i rukama „seče” vazduh.

„Od njih potpuni ignor – ništa, ništa, ništa. A sam sam u porodici, nemam braće i sestara”.

Tada se Kristian ne identifikuje ni kao muško ni kao žensko, osim što je „formalno morao da bude žensko”.

„Mene svi znaju po nadimku, gotovo niko nije znao pravo ime. Skoro svi me u školi doživljavaju kao dečaka, jer sam androgino izgledao”.

Izostali su uobičajeni simptomi puberteta.

„U leto kad su svi porasli od pet do 15 centimetara, ja sam porastao jedan centimetar. I dan danas slično izgledam kao neka kocka”, kaže Kristian u šali.
Ni Erin se nije razvijao ni kao vršnjaci, ni kao vršnjakinje.

„Nisam dobio ni menstruaciju, niti su mi rasle grudi. Niti sam kao dečaci dobijao brkove i dublji glas. Iznad glave mi je stalno stajao upitnik”, kaže Erin.

„Dok sam bio u osnovnoj školi to me nije mnogo brinulo, jer je mama rekla `ima vremena`.

„Međutim, u srednjoj školi to je postalo jako stresno za mene”, ističe on.
Muškobanjasta devojka i pokušaj samoubistva

Iako je odrastao u Bjelovaru, upisao se u srednju pomorsku školu u blizini Rijeke – jer je želeo da bude „kapetan broda”.
„Tamo sam bio jedino žensko s 34 dečaka u razredu i tek tad sam shvatio da ne izgledam kao oni.

„Govorili su da sam muškobanjasta devojka, ali da sam jedan od njih. Međutim, znao sam da to nije tako”, navodi Erin.

Zbog zdravstvenih problema vraća se u rodni grad i tamo upisuje turističku školu, u odeljenje u kom su većina bile devojčice.
„To mi je bilo još gore. Bilo me je sram što samo ja nemam menstruaciju, da sam počeo lagati da je imam.

„To je bilo užasno stresno”, ističe Erin.

Erina su u različitim optičarskim radnjama percipirali različito – kao muškarca i kao ženu

Tada lekari odlučuju da mu uvedu terapiju ženskim hormonom estrogenom – kako bi mu izazvali ciklus.

„Tek tad sam se osetio skroz krivo, ali je to nisam preispitivao.
„Ko sam ja da se protivim kad je doktor tako rekao”, ističe momak iz Hrvatske.

A stalno su ga, kaže, lečili po principu `aj da probamo, pa ako prođe, prođe`.

„Niko mi nije objasnio šta mi je, niti me je neko nekad pitao kako se osećam”.

A osećao se vrlo loše. Toliko loše da se u srednjoj školi povukao u sebe i pokušao samoubistvo.
Posle toga krenuo je i na psihoterapije.

Foto: MARKO MISIĆ

Doktorka Katarina Maksimović

Vreme kada treba uključiti psihološku podršku detetu rođenom sa odlikama interseksa je individualno, navodi doktorka Maksimović.

Najosetljiviji period je adolescencija (nekada tek sa početkom puberteta neke od pomenutih odlika dolaze do izražaja i javljaju se prvi simptomi.)

Period adolescencije podrazumeva brojne izazove, a kod osoba koje se na bilo koji način razlikuju ovaj period je još i teži, te je neretko upravo tada potrebno uključivanje psihologa i psihoterapeuta.

Tada uticaj vršnjaka i sredine postaje sve značajniji, diskriminacija i stigmatizacija uzimaju maha, te oni često doživljavaju i vršnjačko nasilje.

Osoba se oseća ranjivom, odbačenom, nedovoljno vrednom, razvija simptome depresije, autodestruktivnosti ponekad čak i do pokušaja suicida.

Pročitaj još

Od iste osobe

Najnovije